U Beogradu danas živi oko 30 osoba koje nose prezime Selimović. Među njima su i ćerke književnog velikana Mehmeda Meše Selimovića.Žive povučeno, u sećanjima na svog slavnog oca, ali i bez velike spremnosti da ističu svoje slavno poreklo. Ne zato što na njega nisu beskrajno ponosne, već zato što smatraju "da su one sasvim slučajno ćerke Meše Selimovića".
Skromnost i povučenost je veličina koja im je ostala u nasledstvo od oca, rekli bi oni koji poznaju život slavnog književnika.
Tvrđavu posvetio ćerkamaMaša Selimović-Momčilović bila je do pre nekoliko godina izvršna direktorka za nastavu stranih jezika za odrasle u Institutu za strane jezik, a danas je u penziji. Njena sestra Jasenka, kako nam je kazala Maša, živi u blizini.
"Nama je otac posvetio svoju Tvrđavu", kaže nam ponosno Maša Selimović-Momčilović. Ona i njena sestra su imale svoj život i svoje karijere i nisu se htele mnogo okoristiti delima svojeg oca. O ocu Meši, njegovom radu, promišljanjima, Bosni i Hercegovini, nažalost, nije htela da govori. Svojevrsni zavet šutnje članova porodice Selimović se tako nastavlja.
U Sarajevu je, kako kaže Maša, zajedno sa porodicom, provela prvih 25 godina života. Tu je i diplomirala. Međutim, već nekoliko decenija nije dolazila u glavni grad Bosne i Hercegovine. Poslednji put je to bilo kada je bila postavljena bista Meši Selimoviću u centru Sarajeva.
"Tada je moja ćerka imala negde četiri godine. Bilo je to davno, pre rata. Ima skoro 30 godina", rekla je Maša za Klix.ba. Kaže da ju je nedavno tako kontaktirao i jedan mladi muzičar iz Francuske koji je od dijelova djela "Derviš i smrt'' napravio pesmu koju izvodi u modernom stilu. Maši je veoma interesantno to zanimanje mladih ljudi za dela njenog oca.
U Sarajevu, priznaje, Selimovići više nemaju nikog, a u Tuzli imaju rođake "od tatinih sestara i braće". Sa nekima su u kontaktu, a njihovu decu, kako priznaje, već ne poznaju.
Maša je potvrdila da su imali i određenih ponuda za izdavanje Selimovićevih dela ponovo u BiH, ali da su ih odbili. Zavetom šutnje ćerki Meše Selimovića tako i dalje ostajemo bez dragocenih sećanja na velikana pisane reči. Posebno iz posljednjih devet godina života koje je Selimović proveo u Beogradu.
Ostaju tako Selimovićeva "Sjećanja" kao jedini trag o životu tog umetnika."Pominjem sa radošću svoje sestre i braću, kao i Darkine sestre, koji su uvek, i u dobru i u zlu, bili blizu nas. Ostale prijatelje ne pominjem, mnogo ih je, i život mi je, njih radi, bio radost", napisao je Meša Selimović, te dodao: "Želim da Darka, Maša i Jasenka žive u Beogradu, jer u Bosni ima ljudi koji su kivni na moje držanje, na moju nezavisnost i na moj uspeh, pa bi se mogli sitno osvećivati mojoj porodici (mada je daleko više onih koji su me voljeli: ne kažem ovo napamet)."
U bolnici je proveo skoro tri meseca, a početkom 1977. ponovo mu je pozlilo. Na običnom papiru, u bolesničkoj postelji, napisao je svoju oporuku u kojoj je između ostalog i ovo:
"Živio sam svakojako, ali većinom pošteno, a to me ispunjavalo zadovoljstvom. Kažem većinom, jer se dešavalo da načinim i nepoštenu stvar, kao i većina ljudi, mada nikome nisam nanio zlo, barem ne ozbiljno. Patrijarhalno vaspitanje, a kasnije komunistički moral (i ono što sam ja pod tim zamišljao), terali su me da mislim o drugim ljudima, a radije sam pristao na svoju štetu nego na tuđu... To me često stajalo spokojstva i sigurnosti, ali sam uvek više volio da budem prevaren, nego pokvaren, više sam volio da ispadnem naivan nego surov."
Inače, kako su svojevremno pisala beogradska štampa, poslednjih meseci života Meša Selimović više nije mogao da čita. Gledao je televiziju, a knjige, časopise i novine satima mu je čitala supruga. Kao i sve drugo u životu i tešku bolest, potpunu oduzetost leve strane tela, podnosio je s mirom i strpljenjem. Na kraju više nije htio ići u bolnicu. Želio je da kraj dočeka u svojoj kući. Umro je 11. jula 1982. godine dok je gledao prenos finala Svjetskog prvenstva u nogometu Italija - SR Nemačka.
Meša Selimović se, kako je podsjetio Miljenko Jergović, vrlo se jasno i nedvosmisleno, za razliku od Ive Andrića, odredio o svome nacionalnom identitetu i književnoj pripadnosti. U pismu upućenom Srpskoj akademija nauka i umetnosti (SANU,) da bi razjasnio sve moguće dvojbe, kazao je:
"Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika… Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom".
