Mada ne liče na manekenke, Vjerica i Nataša, svojom su (k)letva fazom bar načas postale Naomi Kembel i Sidni Kraford srpske sudbine. Dotične su otelotvorenje najgore kletve koja se, pored one ‘dabogda ti keva pevala na Palmi’, ikada pojavila u ovom podneblju. Neko je odavno gadno prokleo prokletu avliju zvanu Srbija kada je rekao: ‘Dabogda vam jednog dana Vjerica Radeta i Nataša Jovanović vedrile, oblačile i prizivale kišu po Skupštini’. Maju Gojković je, s druge strane, oduvek pratio uzdah: ‘Šta će ona tako pametna i fina u radikalima’ „

Kada je čovek izistinski lud, nije bitno koje je stranke član, jer pomračenje uma jedna je apolitična životna (ne)zgoda i kao takva ima se smatrati privatnim vlasništvom s uma sišavšeg (ne)srećnika. Mladi Novobeograđanin jurcao je prošle nedelje slučajne prolaznike po ulici Džona Kenedija sa sekirom i hokejskom palicom. Bila bi to još jedna tužna velegradska storija da se u njoj nije pojavio krajnje bizaran element.

Novobeogradski ‘’duh sa sekirom’’ - saznali su novinari od komšiluka i familije - agilni je aktivista Srpske radikalne stranke, a prethodno je bio i predsednik lokalnog ogranka Omladine JUL. U priči su ostale nejasne samo dve sitnice - najpre, da li je poludeo pre nego što se učlanio među radikale ili je dijagnoza usledila tek pošto je ufasovao partijsku knjižicu? I drugo - zašto nije avanzovao u stranačkoj hijerarhiji? Onda bi mogao da se pozove na poslanički imunitet. Ovako, policija ga je ranila u nogu i sprovela u ‘’Lazu’’. Dan ranije su (k)letvama i ‘’sjekirama’’ po Skupštini vitlale Vjerica Radeta i Nataša Jovanović, pa ih niko nije taknuo. Njih dve su, naime, avanzovale.

Fakat, SRS jeste partija pravljena po modelu ‘’ko ovde ne poludi, taj nije normalan’’, i u tom leglu nedijagnosticiranih likova s poslaničkim imunitetom, skupljenih s kolaca i konopaca svih srpskih zemalja, jasno se izdvajaju dve grupacije. Veća je sačinjena od onog što se u žargonskom rečniku zove ‘’Pera, Mika, Laza...’’ To su neki straobalni anonimusi, za koje nikad niko u životu ne bi čuo da iz lagodne pozicije blagajnika kućnog saveta nisu izašli nekakvim za običnog čoveka nestvarnim podvigom: pročitali su kompletnu bibliografiju vojvode Šešelja, predvodili gerilsku jedinicu ‘’Bradate pande’’ u jurišu na važno ustaško uporište, svirali gusle, gajde ili orgulje u ‘’Ludoj kući’’ i jošte svašta što im nije bio adut za prijemni ispit u cirkusu, na kastinzima za Felinijeve filmove, ali jeste pred konkursnom komisijom SRS.

Manja grupacija, s povremenim primetnim izlivima racionalaizma, pokatkad simpatična, samo to nismo bili spremni niti željni da priznamo, oličena u Tomi i Maji, ponekad i u Vučiću, bila je tu ipak glavna, pa se oni većinski vlasnici SRS nisu toliko primećivali, ili se to događalo kao sporadični incident. Dok nisu ovih dana rešili da preuzmu stranku i provere, pored ostalog, ko je vjera, a ko nevjera, i ko je vjerica, a ko nevjerica. Čini se da je problem one manjine što je pošto-poto htela da se svidi većini, a pučina je jedna stoka grdna, i ne pomišljajući da će jednog dana doći vreme prirodne selekcije, koja će biti sušta suprotnost izumiranju dinosaurusa. Tu će preživeti samo oni s velikim telom i malim mozgom. Vjerica, Pera, Mika, Laza... Sve u svemu - ‘’Laza’’.

Tipični primerci ove radikalske struje, Vjerica i Nataša, imale su problem samim činom stupanja u skupštinsko zdanje - kako bi ko od osoblja video neku od njih na hodniku, slao bi ih na drugi sprat da počiste ‘’onaj krš‘’. Ili bi pljesnuo i podviknuo: ‘’Dosta zabave, ajd sad u kuhinju’’. Krizu identiteta morale su da normalizuju mukotrpnim radom - čestim pojavljivanjem za govornicom odagnale su svaku sumnju da lebac zarađuju kao ovlašćene higijeničarke iliti servirke internog ‘’džabalesku’’ restorana. Maju Gojković je, s druge strane, oduvek pratio uzdah: ‘’Šta će ona tako pametna i fina u radikalima’’, a sličan momenat nevjerice nikad nije išao uz pomenute ‘’vjerice’’, jerbo je, da izvinite, vrlo glupo i nedžentlmensko pitanje: ‘’Šta će one tako proste, prostoproširene i prefinjeno glupave među radikalima’’. Uz to, i nije neko pitanje ono na koje svak zna odgovor.

Mada ne liče na manekenke, Vjerica i Nataša, svojom su (k)letva fazom bar načas postale Naomi Kembel i Sidni Kraford srpske sudbine. Dotične su otelotvorenje najgore kletve koja se, pored one ‘’dabogda ti keva pevala na Palmi’’, ikada pojavila u ovom podneblju. Neko je odavno gadno prokleo prokletu avliju zvanu Srbija kada je rekao: ‘’Dabogda vam jednog dana Vjerica Radeta i Nataša Jovanović vedrile, oblačile i prizivale kišu po Skupštini’’. Lepo kaže naš narod: ‘’Ko me kleo, nije dangubio’’. U našem slučaju, dangubljenja pri kletvama nikad nema. To se kod nas prima ko šljiva.