BEOGRAD - U kontejnerskom naselju na samom rubu Gračanice u neljudskim uslovima žive brojne srpske porodice koje su ovde našle utočište bežeći sa vekovnih ognjišta širom Kosova i Metohije. Kažu da su odavno zaboravljeni i da na njih više niko ne obraća pažnju niti pokazuje interesovanje da im pomogne.

Najpre srećemo Stanu Joksimović iz Prištine. Ona je u kampu šest godina.
- Kad je vojska otišla, mene su tukli vojnici OVK, ramena su mi polomili, sva sam bila modra! Stavljali su mi pištolj u usta, oči da mi isteraju! Nakon toga dva meseca sam ležala u mitrovačkoj bolnici kod doktora Milana Ivanovića. Potom sam izbegla u Kosovo Polje, gde su me prve komšije Šiptari silovali 17. marta. Htela sam da umrem! Šaban i Naim Keljmendi su me silovali, ali je, srećom, brzo naišao moj komšija Zlatko Zelenović, koji me je odbranio. Da nije bilo njega, isekli bi me, sva sam bila u krvi! Najbolji smo bili s tim komšijama što su me zlostavljali. Oni imaju deset hektara zemlje, četiri kuće na tri sprata, tri traktora, tri autobusa, tri "mercedesa", bratanaca na stotine imaju. Rekli su da me tuku jer moj brat ima medalje koje je dobio dok je radio u policiji, zato što je prevozio našu vojsku i što sam Srpkinja. Posle silovanja otišla sam kod drugarice u Prištinu. Tamo sam bila dve godine, ali i tamo su me tukli, pa sam opet ležala u bolnici nekoliko meseci - svedoči Stana Joksimović.

Da su uslovili u kolektivnom smeštaju nadomak Gračanice loši, potvrdila nam je i Živka Stošić, izbeglica iz Slivova kod Novog Brda koja je 1999. napustila rodno selo.
- Ovde je život nikakav, zime su hladne, a leti je vrelo. Muž prima minimalac i od toga živimo. Para za drva nemamo. Šiptari su nam sve popalili, čak su i pucali na nas. Niko nam se nije obraćao iz Vlade. Deca stanuju privatno u Srbiji, ovde je mnogo tesno - žali se Živka.

Radomir Miladinović izbegao je pre deset godina iz Lipljana.
- Imao sam kuću, radnju, 35 svinja, bikove, krave, plugove, i sve su mi pokrali! Pet godina sam živeo u Kosovu Polju, odakle sam posle 17. marta 2004. pobegao u manastir, gde sam živeo naredne dve godine. U kontejneru živim tri godine. Deca rasterana, sve rasterano, živimo od penzije koja iznosi 15.000 dinara. Baba je nema, a uz to je i bolesna. Hranu nam daju pomalo. Imam 18 unučadi, devet praunučadi, ali svi su raštrkani po svetu, dve ćerke su izbegle u Leposavić, jedan sin u Čaglavici privatno stanuje, a ja sam ovde - tužnim glasom objašnjava svoju muku starac Radomir Miladinović.