BEOGRAD - Misterija vezana za ugovor koji je Vera Lubarda sklopila sa Skupštinom grada 1974. godine još uvek nije rešena, a članovi Popisne komisije gradskih vlasti već nekoliko dana iznose slike i ostale dragocenosti iz napuštene kuće Lubardinih u Iličićevoj 1 na Dedinju.

Stanislav Živković, istoričar umetnosti i kućni prijatelj porodice Lubarda, tvrdi da je gradu ugovorom poklonjeno samo 57 slika, dok na oko 50 drugih dela, koja čine privatnu kolekciju pokojne Vere, nemaju nikakvo pravo.

- Potrebno je uporediti spisak iz ugovora sa svim slikama koje je Komisija „zaplenila“ i „prisvojila“, jer sam siguran da u kući ima mnogo više dela nego što se tvrdi - rekao je Živković.

Da Skupština grada nema pravo na sva umetnička dela Petra Lubarde, potvrdio je i akademik Dragan Nedeljković, jedan od retkih koji su Veru posećivali u prihvatilištu u kojem je provela poslednje godine života.
- Znam da je Vera htela da pokloni 15 slika Saveznoj skupštini, kako bi na taj način bio nadomešten gubitak, svih onih dela koja su ukradena za vreme demonstracija 5. oktobra 2000. godine. Tim povodom ona je pisala tadašnjem predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici i obavestila ga o svojoj nameri - objasnio je Nedeljković i dodao da ne veruje u priče da je Vera budzašto prodavala Petrove slike kako bi preživela.

Prema njegovim rečima, Vera je imala solidnu penziju, a da je kojim slučajem prodavala slike, od kojih svaka vredi između 10.000 i 20.000 evra, ne bi završila u prihvatilištu kao poslednja sirotinja.

- Početkom oktobra 2006. godine policija i Hitna pomoć upali su u Verinu kuću i protiv njene volje vezanu je odveli u dom za stara lica. Tim gestom gradski čelnici želeli su da ubrzaju prisvajanje imovine porodice Lubarda - rekao je Nedeljković, istakavši da je Veru obišao dva puta i zatekao je u užasnim uslovima za život. Akademik je naglasio da je supruga Petra Lubarde bila smeštena u sobi sa još 15 osoba muškog i ženskog pola, te da je za ženu kao što je ona takav ambijent bio je više nego ponižavajući.

Suzana Milojević, koordinator prihvatilišta, potvrdila je da su 3. oktobra 2006. godine Veru doveli službenici Hitne pomoći u pratnji policije.

- Primili smo je u jako lošem stanju. Bila je polupokretna, prljava, ućebane kose, predugih noktiju. Za vreme boravka u našoj ustanovi, samo jednom je dozvolila da je negovateljice okupaju, a nijednom doktoru nije dopustila da je pregleda. Čak je i propisanu terapiju odbijala da primi - rekla je Milojevićeva i dodala da je Vera često dolazila u sukob s ostalim žiteljima prihvatilišta.

Milojevićeva tvrdi da je pokojnoj Veri, osim advokata i poštara koji joj je donosio penziju, malo ko dolazio u posetu, ali se seća dolaska javnog pravobranioca.

- Odmah po njenom prijemu u našu ustanovu došao je javni pravobranilac, službenici opštine Savski venac i sekretar za kulturu grada Beograda. Nisam upućena u detalje njihovog razgovora, ali sam čula da su spominjali predaju slika Petra Lubarde - rekla je Suzana Milojević i dodala da poslednjih meseci u domu Veru niko nije posećivao.
Advokat Kosta Čavoški, koji je među poslednjima bio u kontaktu s Verom, izjavio je za Kurir da je ovde reč o „svojevrsnom zločinu, jer je Lubardina udovica prisilno odvedena iz kuće, da bi umrla u domu za beskućnike!“

Prema njegovim rečima, gradski čelnici nisu odustajali od namere da ovu kuću na ekskluzivnoj lokaciji na Dedinju prodaju za velike pare.
- Vera Lubarda nikome nije smetala i nikog nije ugrožavala da bi je bilo ko oterao iz rođene kuće! Problem je što je kuća na najskupljoj lokaciji, na koju je neko već bacio oko i pre ili kasnije njemu će biti prodata - zaključio je Čavoški.