Iskusili smo prvi loš dan u Rio de Žaneiru. Prvo je počela kišica, mislili smo - nije strašno. Obukli se standardno, bermude i majica kratkih rukava. Čak je i prestalo da rominja u jednom trenutku. Pomislih, to je to. Još jedan sunčan dan. Razuveren sam posle samo 15 minuta. Opet pada, sve jače, pa onda pljusak, pa se smiri. Al‘ nakratko.Izgleda da će nam to postati svakodnevica, pomislih. Ipak počinje zima u ovom delu sveta. Srećom, nisu kao naše. Sneg ovde pada samo na televiziji, ne znaju ljudi kako izgleda. Nepripremljeni za kišu, natopili smo se tražeći neki restoran u Gavei. To vam je, valjda, najskuplji deo grada. Za život, mislim. Stanovi skupi, a skoro ništa ne radi. Praznik im je. Nađosmo neki restorančić mokri do gole kože. Mislimo, razbolećemo se istog dana.Međutim, dobra stvar u Riju je što se osušiš za pet minuta. Zima, ali ima bar 18 stepeni. Prvi put palo ispod 20. Neću da se žalim, pogotovo posle gledanja prognoze na telefonu. Kaže, sutra se penje na 21, pa sve više. Ima nade za kupanje na Kopakabani, red je. Mislim, zaslužili smo posle kupanja po kiši.Nego, da ne tupim o vremenu, setih se priče iz hotelskog lifta. Vozimo se na 11. sprat, unutra Holanđanin. Standardna priča, pokušava da pogodi odakle smo.- Hrvati, je l‘ tako? - pita nas sav ponosan što je pogodio.- Srbi - odgovaramo mu uglas.Čovek preblede u trenutku, počeo da se izvinjava, kaže da ga ne udaramo. Zgledamo se pola sekunde i počinjemo da se kidamo od smeha. Holanđaninu ništa nije jasno. Rukujemo se i izlazimo iz lifta.Posle nekog vremena, naletesmo opet na njega. Oduševio se što nas vidi, zove na piće. Ima vremena, kažemo mu, ionako će Holandija igrati do kraja. A i mi smo tu, ne begamo nigde.I za kraj da se pohvalim da napredujem u učenju portugalskog.Maiš uma serveža, por favor - Još jedno pivo, molim. Saude - Živeli!
