Dušan Kecman za Kurir: Imaću deci o čemu da pričam

Pre nego što 29. juna u okači patike o klin Dušan Kecman je pružio šansu Kuriru da ga pobedi u basketu "jedan na jedan". Na kraju smo ipak zaključili da je najbolje da se zaustavimo kod nerešenog rezultata i proćaskamo o karijeri tvorca najneverovatnije pobede u istoriji srpske klupske košarke i onome što se sprema u Pioniru u okviru akcije "Srce na teren", koju organizuje agencija DNA Communications.

Kako je došlo do odluke da je vreme da okačiš patike o klin?

- Još dok sam igrao u Partizanu, imao sam 32, 33 godine i znao sam da se približava taj dan kada ću prekinuti da igram košarku. To je najteža odluka za svakog sportistu. Prošle godine sam igrao za Roan, pa sam mislio da bih možda mogao da odigram još jednu sezonu u laganijoj ligi. Otišao sam u Monako, ostao nekoliko meseci, međutim, nije bila dobra organizacija kluba, dosta loših odnosa. Pomislio sam da je to možda znak da treba da presečem i da kažem to je to, više neću da igram.

Kada se rodila ideja da organizuješ oproštajnu utakmicu?

- U aprilu, i to iz više razloga. Imao sam motiv pre svega jer smo mi sportska nacija, pogotovo košarkaška i imamo mnogo vrhunskih asova koji su završili karijeru nekako tiho. Nije se dovoljno obratila pažnja na to. Ne želim da se svrstavam u red asova koji su postigli mnogo više od mene, ali na neki način to će biti omaž svim mojim saigračima koji će se pojaviti 29. juna u Pioniru. A želim da se odužim ljubiteljima košarke koji su nas bodrili tokom karijera. Da bude lepa poruka, pogotovo što je utakmica humanitarnog karaktera jer želimo da pokažamo da smo uz jude koji su pogođeni katastrofalnim poplavama.

Već si obišao osnovne škole u Srbiji i odabrao Tim za sutra. Kakva su iskustva?

- To je uvertira za događaj koji će se desiti u Pioniru. Želeli smo da podstaknemo klince da se bave sportom i da im ukažemo na prave vrednosti. Napravili smo mini-takmičenja i pobednik je osvojio nagradu da bude sa nama na utakmici. Bilo je lepih druženja i treninga i zaaista je lepo videti koliko im je to značilo.

Kada vratiš film, da li si zadovoljan karijerom?

- Zaista jesam. Nikada nisam razmišljao šta sam još mogao da postignem. Ostavio sam neki pečat u ovom sportu i jednog dana ću svojoj deci da pričam o tome. Jedino što mi nedostaje jeste zvanični nastup za reprezentacju na velikom takmičenju. Ali, možda mi se to vratilo na drugi način, onom trojkom po kojoj sam prepoznatljiv.

Koliko je taj koš promenio odnos javnosti prema tebi?

- Pa taj snimak je obišao ceo svet. Kada smo se vratili iz Zagreba ljudi su me presretali na ulici, čestitali, trubili bi iz kola kada bi me ugledali. Tada sam rekao sebi: Povuci se malo. Euforija je bila ogromna, a želeo sam da ostanem realan, da se ne zanesem. Nisam ni bio svestan značaja tog pogotka.

Svi smo sanjali da postižemo takav koš, a ti si ispunio san.

- Jesam, jer kad počneš da treniraš, naravno da želiš da odlučuješ utakmice, da postižeš pobedonosne koševe. Vežbao sam to kao klinac, imitirao sam Saleta Đorđevića i tek kada tako nešto postigneš vidiš koliko je to lepo. Ko zna, možda će klinci i mene da oponašaju kao što sam ja Saleta.

Igrao si za razne klubove, gde si se najprijatnije osećao?

- Svakako u Partizanu, jer sam se u crno-belom dresu potpuno afirmisao. Mislim da je igrati u Partizanu najveći domet što se tiče naše košarke, naravno, i u Crvenoj zvezdi. Čim sam došao u Partizan bio je to ogroman iskorak za mene jer sam počeo da igram u Evroligi, najjačem takmičenju u Evropi. Samim tim, igrao sam protiv najjačih evropskih igrača i sjajnih Amerikanaca. Tako da tih sedam godina u Partizanu ima posebno mesto u mojoj karijeri.

I onda osvojiš Evroligu sa Panatinaikosom.

- To mi je najuspešnija sezona što se tiče trofeja. PAO je jedan od najtrofejnijih klubova u Evropi, toliko su toga osvojili na čelu sa Željkom Obradovićem. Bilo je to prelepih godinu dana, sjajnih treninga, fenomanalnog iskustva. Imao sam sreće da igram sa takvim igračima kao što su Jasikevičius i Dijamantidis.

Ko ti je bio najteži rival na parketu?

- Upravo Dijamantidis, koji mi je bio i saigrač. Čovek na terenu sve radi. Ne zanima ga da li će dati 30 poena, već će učiniti sve da tim pobedi. Imaće 15 asistencija 10 skokova...nikada ne znaš na koji će način da pogura ekipu. I uvek je izazov da ga čuvam jedan na jedan. Ima neviđen talenat i percepciju igre.

Da se vratimo na te odlučujuće koševe. Uživo si gledao kako Smit na tebi sličan način ruši Partizan u ABA ligi.

- Da, gledao sam uživo. Partizan je vodio da desetak poena razlike, očekivalo se da mirno privede meč kraju. Desio se pad u igri i u neizvesnoj završnici je Smit pogodio koš koji nas je sve šokirao. Toliko sam se iznervirao da umalo nisam dobio temperaturu. Dugo sam razmišljao da li je moguće da Partizan i Zvezda neće igrati Evroligu.

Kako je došlo do toga da si postao meč viner i da si uzimao te šuteve koji su bili krucijalni?

- U Partizanu se uvek znala hijerarhija i to je određivao Dule. To se poštovalo i on je faktički birao koi će igrač da preuzme odgovornost u poslednjem napadu. Nekada je to bio neko drugi i mi smo za njega otvarali situacije, što se često završavalo dobro. Tako je bilo u Vršcu, gde je Šćepanović dao koš za pobedu preko trojice. Tako sam i ja u toj sezoni verovatno zaslužio njegovo poverenje.

Na koji način Vujošević igračima uliva toliko samopouzdanje?

- On je neviđeni motivator i psiholog. Jako dobro procenjuje ko kako može da reaguje u određenom trenutku. Kada smo igrali utakmice Evrolige u Pioniru uvek smo disali kao tim, imali smo super atmosferu, a navijači su nam davali dodatnu energiju. Mi smo možda zbog toga prevazilazili realne mogućnosti i pravi smo rezultate iznad očekivanja. Iz tog adrenalina pobeđivali smo mnogo jače timove.

Dugo Srbija nije imala takvog igrača kao što je Bogdanović.

- Nadovezao bih se na ovu priču o sampouzdanju. Kada je Novica Veličković u prvoj fazi Evrolige promašio jednu važnu trojku protiv Panatinaikosa priznao je da su mu krenule suze. Tada je rekao: Sledeći put ću ga dati sigurno. I došla je utakmica u drugoj fazi i on je pogodio jedan od ključnih šuteva. Mislim da je Bogdanović svojim radom zaslužio Vujoševićevo poverenje i ove sezone briljira. Igra i pleja, i dvojku, daje poene i asistira. Izrastao je u velikog igrača.

On će bito okosnica reprezentacije, šta očekuješ od Đorđevićevog tima?

- Mislim da će Sale da napravi super selekciju. Najbitnije je da svi ti igrači budu zdravi i da se uradi dobra baza za utakmice Svetskog prvenstva. Sistem takmičenja je takav da ko je spremniji i ko se brže oporavlja, ima prednost. Dobro je što na spisku ima dosta igrača koji će imati veliku motivaciju da se dokažu. Naravno, želim im svu sreću na prvenstvu u Španiju.

Malo je igrača poput tebe koji mogu da igraju naviše pozicija u timu.

- Treneri vole polivalentne igrače. Svakoj ekipi prija da ima takve košarkaše jer je lakše popuniti postavu ukoliko neko ispadne zbog ličnih grešaka. Kao klinac sam voleo igrače kao što su bili Medžik Džonson ili Grent Hil.

Ispoljio si želju da postaneš trener. Milojević i Gurović su se dobro pokazali na klupi.

- Njih dvojica su novi talas trenera i baš dobro rade. Gurović je s FMP napravio odličan posao u Superligi, igrali u i polufinale Kupa, a Deki je izborio s mladim igračima treće mesto u ABA ligi i svaka im čast. Imam trenerske ambicije, ali trebaće mi vremena da steknem iskustvo i da radim na sebi. Nije ni malo lako, ali trudiću se.

Sad svi pominju da ćeš jednog dana biti trener Partizana.

- Polako, idem korak po korak. Realan sam i jedno je biti igrač, a drugo trener. Mnogo je lakše igrati.

Svedoci smo nemilih scena u našoj košarci. kako gledaš na to?

- Svima nam je žao zbog toga. Treba da se fokusiramo samo na košarku. Očigledno je bilo previše tenzija.