Šteta!Posle trijumfa Atletika nad Čelsijem na Stamford bridžu, prvi put posle sedam sezona u finalu Lige šampiona neće biti nijednog srpskog fudbalera! Kapiten „orlova“ Branislav Ivanović nije uspeo da nastavi niz koji je počeo njegov prethodnik u nacionalnom timu Srbije Nemanja Vidić maja 2008. na stadionu Lužniki u Moskvi.Srpski ČelsiNa veliku žalost ljubitelja fudbala u Srbiji, već uveliko naviknutih da imaju svog predstavnika u finalu najjačeg klupskog takmičenja na planeti, a samim tim i da lakše izaberu za koga će navijati, okršaj na lisabonskom La Lužu posle šest uzastopnih sezona proći će bez naših internacionalaca. Iako je u osmini finala učestvovalo čak osam naših fudbalera, kako je vreme odmicalo, tako je broj preostalih Srba bio sve manji. Tako je do polufinala sav teret pao na Ivanovića, ali njegov Čelsi, ni pored povoljnog rezultata u prvom meču u Madridu, nije uspeo da eliminiše najprijatnije iznenađenje sezone Atletiko.
Izgubio i SubotićIpak, Bane je u prošlosti i sam bio zaslužan sa seriju koja je trajala šest sezona. Od već pomenutog Vidićevog finala u prestonici Rusije, bivši kapiten „orlova“ ponovio je uspeh i naredne sezone, a zatim je 2010. red došao na još jednog bivšeg vođu selekcije Srbije Dejana Stankovića. Jedan od najboljih srpskih defanzivaca u istoriji igrao je naredne sezone i svoje treće finale Lige šampiona, a 2012. u finalu se pojavio i Ivanović. Prošle sezone svi su pomislili da je seriji došao kraj jer je u četvrtfinalu ostao samo defanzivac Dortmunda Neven Subotić, koji je zajedno s „milionerima“ napravio veliku senzaciju, a Srbija šesti put zaredom u finalu imala svog predstavnika.
Još se priča o BarijuSRBI IGRALI SAMO ČETIRI FINALA DO 2008. GODINE!Od trijumfa Crvene zvezde u finalu nad Olimpikom iz Marseja 1991. godine, srpski fudbaleri predstavljali su pravu retkost u finalima ovog elitnog takmičenja. Do 2008. godine Srbi su igrali u samo četiri od 16 odigranih finala.Vladimir Jugović je s Juventusom dva puta zaredom igrao finale Lige šampiona, 1996. i 1997, a isto je pošlo za rukom i Miroslavu Đukiću s Valensijom 2000. i 2001. godine.
