Možda nemamo nuklearne bojeve glave, ne možemo da se takmičimo s velikim silama u naoružanju, ali ipak imamo vojsku kojom treba da se ponosimo. Da se drugima dešavalo što i Srbiji devedesetih godina, verovatno od tih armija ne bi ostali ni dugmići.Međutim, majstori smo mi Srbi, majstori da na sve bacimo senku. Putina sigurno nismo uspeli da iznenadimo pokazanom paradom, ali jesmo odnosom prema obeležavanju jubileja, 70 godina od oslobođenja Beograda. Kako je moguće da zviždimo predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, koji drži govor o herojskom podvigu jugoslovenske vojske i Crvene armije, a da usput lidera druge zemlje dižemo u nebesa?Ne govorim o većini nego o malom broju onih koji na svakoj manifestaciji žele da prave cirkus, da šalju političke poruke, uvrede govornicima... Pa majku mu, gde nestade i osnovni nivo kulture? Zar uvek moramo da sa događaja koji prati čitav svet šaljemo takvu sliku? Moramo li naš prljavi veš da dignemo na najviši štap koji imamo kako bi ga svi u masi videli?Ne moramo da volimo Nikolića niti bilo kog drugog državnika, ali moramo da poštujemo njihove funkcije. Moramo da poštujemo ono što je većina izabrala, a kad bude vreme i mesto za političke okršaje, onda nek krene, kako se to po srpskom starom običaju dešava, bez zabranjenih zahvata.
