Maraton duži zbog kraljevske porodice

Organizacija 4. Olimpijskih igara prvo je poverena Rimu, ali je Međunarodni olimpijski komitet (MOK), nakon erupcije vulkana Vezuv 1906, prilikom koje je uništen gotovo čitv grad Napulj i odluke italijanske vlade da novac namenjenen organizaciji takmičenja preusmeri na obnovu razorenog područja, odabrao London za sledećeg domaćina najznačajnije sportske manifestacije.Dve godine posle Olimpiskih igara u Sent Luisu, Međunarodni olimpijski komitet je u Atini 1906, na desetogodišnjicu prvih modernih Igara, organizovao manifestaciju koja se u jedno vreme računala kao IV Olimpijada.Međutim, MOK je kasnije odlučio da takmičenja u Atini ne ubraja u olimpijska nadmetanja, pa se lonodnske Igre u zvaničnoj dokumentaciji vode kao 4. Olimpijske igre.Igre u Londonu otvorene su svečanim defileom svih učesnika. Prvi put jedno takmičenje u organizaciji MOK na taj način otvoreno je dve godine ranije u Grčkoj, a u Engleskoj je ta tradicija nastavljena.Svečani defile izazvao je dosta kontroverzi. Finci su odbili da učestvuju u njemu, pošto su trebali da defiluju pod zastavom Rusije, dok Irci nisu hteli da marširaju pod obeležjima Velike Britanije. Ceremoniju svečanog otvaranja izbegli su i Šveđani, zato što organizatori nisu istakli njihovu zastavu na stadionu.Igre u Londnu zvanično je otvorio kralj Edvard VII, a na njima je pokretač modernog olimpizma Pjer de Kuberten afirmisao krilaticu „nije važno pobediti, važno je učestvovati",koju je izgovorio njegov prijatelj pensilvanijski biskup Etelberg Talbot.Prvi put na Olimpijskim igrama sudije nisu bile samo iz zemlje organizatora takmičenja, već su o regularnosti takmičenja brinuli arbitri iz više država.U Londonu je, prvi put na Olimpijskim igrama učestvovala Rusija, dok su selekcije Australije i Novog Zelanda zajednički nastupile pod nazivom Australazija.

Prvi ruski sportista koji je osvojio zlatnu medalju na Olimpijadi bio je Nikolaj Panin. On je pobedio u umetničkom klizanju, koje je, kao zimski sport, bilo na olimpijskom programu.Svoje poslednje Olimpijske medalje u Londonu osvojio je sjajni američki atletičar Rej Juri. Nakon šest zlatnih medalja osvojenih u Parizu i Sent Luisu i dve šampionske titule na „međuolimpijadi" u Atini 1906, Juri je u Londonu pobedio u skoku u dalj i skoku u vis iz mesta i, na impresivan način, bez ijednog poraza završio olimpijsku karijeru.

Šveđanin Oskar Svan u Londonu je ušao u istoriju olimpizma, pošto je sa 60 godina osvojio dve zlatne i jednu bronzanu medalju u streljaštvu. Četiri godine kasnije, na Igrama u Stokholmu osvojio je zlatnu medalju u 64. godini i postao najstariji olimpijski šampion svih vremena.Na Igrama u Antverpenu, održanim posle Prvog svetskog rata švedski sportista je osvojio srebrno odličje sa 72 godine i 279 dana. Svan se i danas, u arhivama MOK-a, vodi kao najstariji sportista koji se ikada takmičio na Olimpijskim igrama.

Slavni britanski vaterpolista Pol Radmilović olimpijski debi imao je na Igrama u Londonu. Radmilović, koji je poreklom iz Boke Kotorske, prve dve zlatne medalje u karijeri osvojio je u Londonu. On je predvodio vaterpolo reprezentaciju Velike Britanije do zlatne medalje, a potom je najsjajnije odličje osvojio i u plivanju, u štafeti 4x200 metara slobodnim stilom. Radmilović je kasnije, kao kapiten vaterpolo reprezentacije Velike Britanije, osvojio još dve zlatne medalje na Igrama u Stokholmu 1912. i Antverpenu 1920.Radmilović, koji je rođen u Kardifu i koga su u porodici zvali Pavle, prededa je jednog od najuspešnijih britanskih olimpijaca svih vremena, veslača Stiva Redgrejva.

Najviše uzbuđenja i ovoga puta donela je maratonska trka, u kojoj je Italijan Dorando Pjetri bio u vođstvu do poslednjih metara staze. Pjetri je na stadion stigao potpuno isrpljen i odogromnog umora nije bio u stanju čak ni da pronađe ulaz u stadion. Nakon što su ga gledaoci uputili u pravom smeru italijanski sportista je na nekoliko metara od cilja kolabirao ipao. Premorenog maratonca preko ciljne linije bukvalno su prenela dvojica gledalaca, pa je MOK oduzeo Pjetriju titulu olimpijskog pobednika i dodelio je drugoplasiranom Amerikancu Džonu Hejsu.

Pjetri je, kasnije, ipak, nagrađen, za svoj hrabri nastup i britanska kraljevska porodica uručila mu je, na predlog poznatog pisca, tvorca priča o detektivu Šerloku Holmsu, Artura Konana Dojla, zlatni pehar.Londonsku maratonsku trku obeležila je još jedna zanimljivost. Umesto uobičajanih 42 kilometra, koliko se trčalo na prethodnim Igrama, olimpijski maraton u Londonu jeprodužen za 195 metara, kako bi britanska kraljevska porodica imala bolji pogled na start trke. Maratonske trke su i kasnije trčane na različtim distancama, a Međunarodna amaterska atletska federacija (IAAF) je 1921. donela odluku da se najduža atletska disciplina trči na 42 kilometra i 195 metara.

Nakon veoma uspešnih „međuolimpijskih" igara u Atini 1906, Igre u Londonu potvrdile su da olimpijski pokret, ipak, ima perspektivu. Nakon slabijeg zanimanja za nadmetanja u Parizu 1900. i Sent Luisu 1904. javnost je, pogotovo evropska, sa uzbuđenjem pratila sva dešavanja u Londonu.