Parada ponosa održana je juče u Beogradu, i ono na šta sigurno možemo svi da budemo ponosni, bilo da se slažemo sa održavanjem ove manifestacije ili ne, jeste činjenica da je skup protekao bez većih incidenata i krvoprolića na ulicama.Slike demonstranata i policajaca krvavih glava, srče od polomljenih izloga svuda po ulicama, sigurna sam, nije ono što iko iole razuman želi da vidi. Ipak, čini mi se, svi smo se toga pribojavali.Na sreću, ove jeseni pokazali smo da možemo drugačije.Istina je, i to ne možemo da zanemarimo, da je skup i ove godine obezbeđivao veliki broj pripadnika policije. Kao živi štit, napravili su granicu između onih koji su rešili da prošetaju od zgrade Vlade Srbije do Skupštine grada i onih koji su, uz pevanje crkvenih pesama i sa istaknutim transparentima, želeli da im stave do znanja da se s njihovim vrednostima ne slažu.I to je, bar za mene, potpuno u redu. Dostojanstveno i mirno iskazivanje vlastitog mišljenja ne šteti previše nikome. Umesto slike haosa, u svet smo poslali sliku mladog bračnog para koji je, i pored brojnih kordona policije i barikada u centru grada, stigao na vreme da u crkvi izgovori sudbonosno „da“.
