Znam da olimpijski moto u skraćenom obliku glasi „Važno je učestvovati“, ali u vreme u kom najveći deo Srbije jedva sklapa kraj s krajem (ili ne uspeva ni to), u kom dečji životi zavise od dobrotvora, zdrav razum mi nalaže da se zapitam da li nam je bila neophodna ova avantura u Sočiju.Posle nedelju dana poraženo shvatam (iako to odavno znam) da Srbija nije zemlja zimskih sportova i da sam se, kao neko ko je nerealni optimista i iskreni navijač, samo uzalud nadao pristojnim vestima sa Zimskih olimpijskih igara.Pristojne vesti ustupile su mesto realnosti i „učesničkim“ rezultatima - ne stigoše naši ni do prvih 50 ni u jednoj disciplini. Ma ni blizu. Da se razumemo, ne želim da naši sportisti ovo shvate kao neku kritiku. Oni su, hoću da verujem, dali svoj maksimum, ali sam, čini mi se s punim pravom, kivan na ideju da se u Sočiju blamiramo.Na ideju da malo prepravimo narodnu umotvorinu „hleba i igara“ i da se u ovo vreme krize malo poigramo. Nekako me strah da pogledam rezultate ostalih država učesnica jer mi se čini da ispod imena Srbije ne bih našao baš mnogo drugih. Ili, daleko bilo, ne bih našao nijedno.Pred nama je druga nedelja takmičenja. Imaćemo predstavnike u alpskom skijanju, snoubordu i bobu dvosedu. Čekam njihove nastupe sa zebnjom, ali mi se, čak i dok pišem ove redove, u glavi budi onaj nerealni optimizam s početka teksta. Iznenadiće već neko! Iz inata, tu smo baš dobri. Neće tamo neki novinarčić da piše kako Srbi nisu ništa uradili u Sočiju. Ima, bre, čudo da naprave i uđu među prvih 30, 20, deset. Još malo i eto nam medalje.Ali, bar smo učestvovali. Zar ne?
