Ana Janković (19) iz Beograda već dve godine se nalazi u stanju budne kome, ne može da govori ni da hoda. Nije svesna, samo čuje glasove, ali ne razume ništa. Njena sestra Tamara i majka Snežana nisu zaposlene, a novac im je neophodan za kupovinu pomagala koja Ani mogu da olakšaju život.
- Ana je imala samo 17 godina kada je 2012. trebalo da uradi zahvat koji je, kako su nam objasnili, rutinski. Naime, ona je rođena s hemangiomom, tačnije spletom vena, koje je te zime povredila, a operacijom je trebalo da se vene razvuku kako bi se izbegao nastanak tromba. Do operacije nije ni došlo jer je, samo nekoliko minuta nakon što je primila anesteziju posle koje je trebalo da bude urađena operacija, Ani srce stalo. Aparati su se oglasili, izgubila je kiseonik. Svi su mislili da je umrla i da joj nema spasa. Međutim, lekari su je ubrzo vratili u život, ali ona se od tada nalazi u stanju takozvane budne kome - kaže Tamara, Anina starija sestra, i dodaje da je ona čak tri meseca bila životno ugrožena.
- Imala je sepsu, tri meseca nismo znali da li će preživeti. Sada moramo da joj kupimo nova kolica, nov krevet. Četiri puta nedeljno ima terapije s fizioterapeutom i logopedom. Pored toga, ide i na terapije u hiperbaričnu komoru tj. terapije kiseonikom dve nedelje mesečno. To je najskuplji deo njenog lečenja. Pokušavamo na sve moguće načine da je vratimo u život, ali, nažalost, sve to mnogo košta, a mama i ja više nemamo novca. Ja sam završila Fakultet organizacionih nauka i aktivno tražim posao, ali još nisam ništa našla. Najgore je to što stalno neko mora da bude uz moju sestru i da je nadgleda. Sredstva koja je Ana dobila pre dve godine od socijalnog, kao i kolica, krevet i dekubitni dušek, ona i dalje koristi. Dodatni problem predstavlja i to što živimo na prvom spratu zgrade bez lifta, tako da Anu moramo da nosimo niz stepenice i uz njih svaki put kad ide na terapiju - kaže Tamara.
Ana pune dve godine uopšte nije svesna, ne odgovara na komande. Prema rečima njene sestre, ponekad se smeje, a ponekad i plače.
- Dešava se da joj vidim osmeh na licu i tad pomislim da će ubrzo ozdraviti, ali ona onda počne da plače. Najgore je što ne znamo da li je nešto boli i ne možemo da joj pomognemo - očajna je Tamara.
