„Naš major kaže da su oni (Rusi), po svim pravilima vojne nauke davno trebali da kapituliraju. Na jedan njihov top dođe naših pet, na jednog njihovog vojnika dođe naših deset. A da im vidiš oružje! Verovatno su naše dede koje su jurišale na Bastilju imale bolje oružje. Nemaju municije. Svako jutro žene i deca izlaze na bojno polje i skupljaju u džakove topovska zrna i municiju. Mi počinjemo da pucamo. Da. Ovo navodi jedan francuski vojnik sa Krima u svom pismu prijatelju Morisiju u Parizu, koje je napisao tokom Krimskog rata 1853.-1856. godine.
"Nemoj se čuditi što pucamo na žene i decu, jer ta municija koju skupljaju je namenjena nama! A oni ne beže, žene pljuju na našu stranu a deca nam se plaze. Nemaju šta da jedu. Gledamo kako male komade hleba dele na petoricu. Odakle im snaga da se bore? Na svaki naš juriš oni odgovaraju kontra jurišem i prisiljavaju nas da se vratimo u utvrđenja. Morise, nemoj se smejati našim vojnicima, oni nisu plašljivi, ali kada je Rusu u ruci puška sa bajonetom i drvetu bih posavetovao da mu se skloni sa puta. Ja dragi Morise više ne verujem majoru, čini mi se da se ovaj rat nikada neće završiti".
"Juče pred mrak smo četvrti put išli na juriš i četvrti put odstupili. Ruski mornari (već sam ti pisao o tome sišli su sa brodova i sada brane utvrđenja) pojurili su za nama. Ispred svih je jurio jedan mali čvrsti mornar, sa crnim brkovima i minđušom u jednom uvetu. Dvojicu naših je oborio, jednog bajonetom, a drugog kundakom i krenuo na trećeg kada ga je šrapnel pogodio, ruka mu je odletela, a krv šiknula iz rane kao vodoskok. Napravio je još nekoliko koraka i pao baš ispred našeg rova. Uvukli smo ga kod nas i kako-tako prevezali mu rane i ostavili u zemunici. Još je disao: ”Ako ne umre do jutra, poslaćemo ga u bolnicu, rekao je podnarednik, sada je kasno da ga nosimo.”
"Noću sam se iznenada probudio, kao da me je neko gurnuo u snu. Dugo sam nepomično ležao i nisam mogao da zaspim. Iznenada sam u uglu začuo šuškanje. Upalio sam šibicu i nećeš verovati ranjeni ruski mornar je dopuzao do bureta sa barutom i u ruci koja mu je ostala držao kresivo i kremen. Bled kao platno, sa stisnutim zubima pokušavao je poslednjim silama jednom rukom da izazove iskru. Malo je falilo da svi mi zajedno sa njim odletimo u vazduh. Skočio sam, iščupao mu iz ruku kremen i počeo da vičem neprirodnim glasom. Zašto sam vikao, kada je opasnost prošla? Veruj mi Morise, prvi put za vreme rata sam se uplašio. Ako se ranjeni iskrvareni mornar bez jedne ruke ne predaje već pokušava da sebe i protivnika digne u vazduh – onda treba prekinuti rat. Protiv takvih ljudi je uzaludno boriti se”, završio je pismo vojnik.
