ČILE - Tri i po godine prošle su od dramatičnog spasavanja 33 rudara koji su zatočeni pod zemljom usred čileanske pustinje Atakame čudom preživeli neverovatnih 69 dana.
Nakon nekoliko godina medijske ćutnje, jedan od glavnih junaka te nezaboravne priče progovorio je o teškom životu koji je u poslednje vreme počeo da se urušava do te mere da je odlučio da se vrati rudarstvu.
Mario Sepulveda (44) je postao poznat po uzviku "Živeo Čile!' nakon što je izvučen na površinu, a prozvali su ga i Super Mario. Od svih rudara, upravo je on postao najprepoznatljiviji i činilo se da će se, ako nito drugi, barem on obogatiti na sopstvenoj nesreći.
Vodili su ga u Dizni Vorld, na grčka ostrva, u Izrael, čak je skoknuo i do Mančestera da pogleda jednu utakmicu svog omiljenog Junajteda na Old Trafordu. U njegov život se ubrzo upleo i Holivud i upravo je u toku snimanje filma "The 33" u kojemu je glavni lik upravo Mario, a glumi ga Antonio Banderas.
Ali, Super Mario tvrdi da je zapravo njegov životni pakao počeo nedugo nakon izlaska iz podzemne zamke na površinu. On i kolege rudari osećaju se napušteno i iskorišćeno, a zbog besparice u kojoj se našao prisiljen je da se vrati poslu koji ga je umalo koštao života.
"Ljudi su videli snimke spasavanja i pomislili da je pakao za nas završio, ali to je bio tek njegov početak. Vraćam se u rudnik jer je to jedino mesto u kojem se osećam sigurno. Oni snimaju film, ali naš pravi život nema holivudski kraj", priča Mario, trenutno zaposlen kao pomoćni radnik na snimanju filma o njemu samom.
Smešten je u hotelskoj sobi u Kopiapu, gradu u čijoj se blizini nalazi kobni rudnik San Hoze. Na prozore je navukao debele zavese, pokušavajući da sprči i najmanji zrak sunca.
"Volim da živim u tami. Tako mi je ugodnije. U mraku se osećam sigurno. U samoći se osećam sigurno. Čim izađem, odmah mi svi prilaze, žele da se slikaju i rukuju sa mnom. Imam slavu, ali nemam novca. Nema gore od toga", kaže Mario.
U intervjuu za Mail on Sunday priča da on i kolege rudari pate od noćnih mora i depresije, koje su posledica ne samo dugog i traumatičnog zatočeništva pod zemljom, nego i kasnije izloženosti kamerama, odnosno očima celog sveta.
"Kada smo izašli na površinu, pojma nismo imali u kakav se to svet vraćamo", napominje pokazujući posudu punu tableta kojima se svakodnevno kljuka zbog teškog psihološkog stanja.
"To su antidepresivi i tablete za spavanje. Većina mojih kolega je takođe na lekovima. Ja ću morati da ih pijem do kraja života. Svi smo mi bili jednostavni ljudi iz radničke klase koji su se spustili u rudnik i nakon 69 dana vratili u cirkus. Prvih nekoliko meseci bili smo superzvezde, ali svet je polako na nas zaboravio i ostavio nas da patimo u tišini", priča dalje Sepulveda.
Ogorčen je jer nakon istrage o nesreći, koja je formalno okončana prošle godine, baš niko nije optužen. Makar je naširoko poznato da vlasnici rudnika nisu poštovali bezbednosne propise zbog čega je to okno i bilo poznato kao smrtonosna klopka.
"Čile je korumpirana država. Bivši predsednik podržavao je akciju spasavanja i na tome sam mu beskrajno zahvalan. Ali to je za njega bio samo dobar PR, popularnost mu je nakon toga skočila", žali se Mario.
Kaže da su on i kolege znali da će stvar pokušati da zataškaju.
"Rekli su da nema dovoljno dokaza da bi iko odgovarao za nesreću, ali to je obično sranje. Ima pregršt dokaza protiv vlasnika kojima je profit bio važniji od ljudskih života, ali tako je to u Čileu - bogataši se uvek drže zajedno", priča rudar.
Požalio se da su i njega i kolege iskorišćavali i vlast i mediji i svi oni koji su ih vodili na putovanja po svetu.
"Kad su nas odveli u Diznilend ili na utakmicu Mančester Junajteda, nije tu bilo sreće. Dovedeni smo tamo da nas pokažu ljudima. Oni su dobili dobar publicitet, ali ja se hleba od toga nisam najeo.
Mario kaže da su mu, iz današnje perspektive, prvih 17 dana zatočeništva na dubini od oko 700 metara najlepša uspomena. Tih 17 dana sa 33 rudara niko nije uspeo da uspostavi bilo kakav kontakt, a suočeni sa neizvesnošću i vrlo malim izgledima za izlazak iz klopke, držali su se zajedno pa su preživljavali na tunjevini i kiselom mleku.
"Bili smo braća. Preživeli smo zajedno i bili smo spremni da umremo zajedno. Dostojanstvo kakvo sam dole video nisam osetio nigde drugde", priseća se Mario.
Kaže da se sa Antoniom Banderasom, koji ga glumi u filmu o nesreći koja ga je zadesila, dobro slagao, iako je i dalje jako oprezan kada govori o ideji da film uopšte bude snimljen.
"Ne želim da kritikujem film dok ga ne pogledam, ali to je Holivud i oni će uzeti slobodu da ulepšaju našu priču."
Za Banderasa kaže da je skroman čovek.
"Rekao mi je da razume kroz što sam prošao jer je i on bio tek obični glumac iz Španije i da mu je, kada je postao poznat, slava udarila u glavu. Ja sam mu rekao: Da, ali Antonio, ti imaš milione dolara u banci, a ja imam samo slavu bez novca", rekao je rudar i dodao da je slavnog glumca preklinjao da ga zaposli kao vrtlara.
"Nedavno su mi ponudili posao u jednom rudniku. Trebalo bi da skinem nešto kilograma, da se dovedem u formu i krenuću sa radom, verovatno za mesec-dva. Mogu da zaradim do 3.000 američkih dolara mesečno. Moram da brinem o svojoj porodici", kaže Sepulveda, inače otac troje dece.
"To je kao da se vraćam kući. Ne bojim se rudnika. To je moj posao i moram da ga radim zbog moje porodice. Iskreno, osećam se sigurnije u rudniku nego na površini. Na površini sam pod stresom sam. Dole sam smiren", navodi Super Mario.
Uz sve teškoće koje su ga snašle, posebno ga pogađaju priče o navodnom drogiranju i seksualnim odnosima sa kolegama tokom zatočeništva. Čak se tvrdilo da su neki rudari razmišljali o kanibalizmu.
"To su sve laži, pokušavaju da izmisle senzacije i da zarađuju na njima. Kada pokušavate da preživite, na seks ni ne pomišljate. Nije bilo nikakvih droga i nito nije pokušao nikoga da pojede", zaključuje Mario, koji na kraju svega kaže da s vremena na vreme misli da bi bilo bolje da ih nisu ni spasili.
(Jutarnji.hr)
