BEOGRAD - Gordana Mihailović, ćerka generala Dragoljuba Draže Mihailovića umrla je u Beogradu, u 87. godini života.
Gordana je do svoje smrti 12. februara ove godine živela u centru Beograda, u svom malom stanu na osmom spratu jednog solitera ispod Tašmajdanskog parka. Kao ćerka vođe četničkog pokreta robijala je u šest zatvora i logora: u zatvoru Gestapoa u Ulici kralja Aleksandra, u Glavnjači, pre nego što je odvedena u logor na Banjici.
Izraz „velika mučenica“ u ovakvim prilikama obično zvuči kao fraza, ali, u ovom slučaju, to su na žalost preblage reči. Jer, Gordana je bila ćerka đenerala Draže Mihailovića.
Zbog svog porekla robijala je u šest zatvora i logora: u zatvoru Gestapoa u Ulici kralja Aleksandra ili u Glavnjači, pre odvođenja u logor na Banjici, pod Nemcima, i potom u Glavnjači, Zabeli, na Golom otoku i Svetom Grguru pod komunistima. O patnjama na tim groznim mestima nije želela da priča. One se, čak, nisu videle na njenom licu i u njenim rečima, makar ne na prvi pogled.
Do pre nekoliko godina bila je živahna, duhovita, društvena i svugde rado viđena, s tim što se „svugde“ mora uzeti uslovno, jer je veoma pažljivo birala ne samo krug prijatelja, već i s kim će uopšte razmeniti neku reč.
Jednom je u liftu sreo neki mladić, koji je u trenu povezao ime na njenim vratima – pisalo je Gordana Mihailović – sa njenim likom, jer je mnogo ličila na oca. „ Vi ste…“ – zaustio je, i umesto da završi rečenicu samo je značajno pogledao. „Da, ja sam“, odgovorila je ona uzvrativši isto tako značajnim pogledom, i sa ponosom u glasu dok mi je to pričala, napisao je urednik Pogleda Miloslav Samardžić.
Taj nivo komunikacije sa svetom smatrala je idealnim, svakako u strahu da razgovor ne pođe neželjenim tokom i da se ne pozlede stare rane. Retko ko bi to učinio s namerom, već je više reč o nepremostivom jazu nerazumevanja između mlađih generacija i žrtava onog doba. Navodila mi je više takvih primera. Jednom je, čak, bila na ivici samoubistva, kada su novine, ranih 1990-tih, netačno prenele njenu izjavu o ocu. U noći, stajala je kraj otvorenog prozora i umalo nije skočila u ambis, ali pobedio je prkos, kog je imala u izobilju do poslednjih dana. To je bila jedna jedina izjava koju je dala novinama, ako se ne računa ona s kraja 1944. godine, koja i ne treba da se računa.Jednom sam već naveo primer ćerke industrijalca iz Jagodine, čijeg oca su „posle oslobođenja“ odveli i potom ubili komunisti.
- Pre nego što sam čuo i video Gordanu, o njoj sam slušao neverovatne priče, u kojima je, na ovaj ili onaj način, njen lik po pravilu bio negativan. Bilo je toliko glasina, prenošenih sa žarom iz „pouzdanih“ izvora, da je početkom 1990-tih jedna ekipa htela da režira pozorišnu predstavu, ili čak film, u kojoj je ona glavni junak. Na pitanje zašto tako, dobio sam ubeđeni odgovor da je sve tako i bilo.Zbog svega toga, kada sam je prvi put pozvao telefonom, negde s proleća 1992. godine, usledio je najgori početak komunikacije koji mi se ikada desio. Predstavio sam se, rekao da mi je veoma drago i da sam počastvovan što razgovaram sa Dražinom ćerkom, a onda, posle njenog pristojnog odgovora, mucajući, zamolio da mi kaže kako da je oslovljavam. Nije me razumela pa sam direktno saopštio svoju dilemu: da li je gospođa ili drugarica? Odgovorila je, ljutito, da neće zalupiti slušalicu samo zato što ceni ono što sam učinio za njenog oca. Jer, čitala je „Poglede“ i znala je da smo još 1989, u vreme jednopartijskog sistema, serijom afirmativnih članaka pokrenuli proces Dražine rehabilitacije.Mada su njene reči sadržale implicitno rešenje moje dvoumice, ipak sam, pod uticajem silnih predrasuda koje sam čuo, u kombinaciji sa tremom, ponovo rekao da mi nije jasno kako da je oslovljavam. „Gospođa, oduvek!“ – rekla je još otresitije, sa još naglašenijim akcentom starog Beograda, piše Samardžić.
Gordana je bila idealan predstavnik uništenog Beograda. Njen lik poslužio mi je kao inspiracija za opis njene tetke, Dražine rođene sestre, koja se, kao i njegova supruga, zvala Jelica. I ona je bila veoma obrazovana i, što se kaže, načitana. Bila je jedna od prvih Srpkinja arhitekata. Imala je lepu kuću, sa baštom, u Cvijićevoj ulici. Da li zbog prezimena muža od kog se razvela, Vrečko, ili zbog snalažljivosti, tek, do kraja je izmicala pažnji Nemaca, iako je Draži redovno slala detaljne obaveštajne podatke. U nju je on imao najviše poverenja i bili su čvrsto vezani sudbinom dece ostale bez roditelja u najranijoj mladosti. Komunisti su je ubili odmah po ulasku u prestonicu. Kuću su konfiskovali, a potom srušili i tu napravili neku zgradu. Živela je 49 godina (1895–1944).Najpre su mi privukle pažnju uramljene fotografije na zidu Gordaninog stana. Najuočljivije su bile dve na kojima je Draža sa svojim kolegama kadetima i oficirima – velike, požutele slike na debelim kartonima, rađene najboljom tehnikom toga doba, tako da se i posle toliko godina likovi jasno uočavaju.
U Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Kajmakčalanskoj ulici, nekoliko stotina metara od porodične kuće u Bregalničkoj broj 24, slušala je jednu besedu episkopa Nikolaja Velimirovića. I posle više od 70 godina pamtila je naslov besede: „O ljubavi i praštanju“. U stvari, pamtila je i besedu. Očarana, prišla je vladici i poljubila mu ruku. U momentu, rekla je sebi da više nikada nikome neće poljubiti ruku, da ne bi pokvarila taj osećaj. Onda je vladika malenoj, sedmogodišnjoj devojčici, koja ga je netremice posmatrala, stavio desnu ruku na glavu, dajući joj blalgoslov. Osetila je kako joj toplina od glave struji celim telom i taj osećaj nikada nije zaboravila. Prizivala ga je, ili je dolazio sam, u najtežim časovima, i pomagao je.
Inače, rado se sećala Božić Bate i bilo joj je žao što se povukao pred Deda Mrazom. Božić je za nju ostao najveći praznik i o njemu nam je, dok je mogla, slala čestitke, uz poklone za decu, među kojima su bili i po jedan zlatni krstić.Imala je mnogo rođaka, jer je Draža imao tri strica. Deca su provodila letnje raspuste u krugu šire familije negde u Istočnoj Srbiji, čini mi se u Zaječaru. Ali, provodila su malo vremena sa ocem, jer je zbog posla često bio van kuće, pa i van Beograda.
U ranom detinjstvu, Gordana se sramila pred ocem, dok je uzimao na krilo, posle dužih odsustava. Ni kasnije nisu postali dovoljno bliski. Za nju je Draža na prvom mestu bio komandant srpske vojske, a na drugom otac. Mada je on formalno bio jugoslovenski general, i mada je ona odrastala u vreme ekspanzije ideologije o troimenom narodu, ne sećam se da je uopšte pominjala jugoslovenstvo. Pored svog srpskog roda, najviše je volela Ruse, zatim Rumune i Grke.
