“Stane Dolanc je jednom prilikom objasnio Titu kako je CIA koristeći muziku bendova snažno oslonjenih na hedonizam i upotrebu opojnih droga uspela da otupi borbenu oštricu studentskih protesta u Americi i da brojne progresivne mlade ljude pretvori u bezopasne klovnove bez jasne revolucionarne ideje. Smatrao je da se tako nešto može uraditi i s našom omladinom. Dolancu je dato zeleno svetlo, a operacija je dobila kodno ime Miljacka”, otkriva Velisavljević.
On priznaje da je bio na čelu pomenute operacije do 1990. Po ovoj priči, omiljeni saradnik bio mu je Goran Bregović, s kojim se, kako kaže, lako dogovorio, pošto je ovaj živeo za seks, drogu i ideju jugoslovenstva. Zauzvrat mu je bilo omogućeno slično što i mnogim kriminalcima koji su sarađivali sa službom, da nesmetano krade po inostranstvu. U Breginom slučaju bila je to krađa pesama.
Sa Čolom je išlo malo teže, ali je ovaj, nakon čuvenog ohridskog hapšenja zbog menjanja deviza, vrlo lako pristao. Tako je za prvi Čolin album u saradnji sa službom bio angažovan čitav trust mozgova:
“Napravili smo tajni sastanak jedne noći u ‘Skenderiji’. Bili su tu Brega, Arsen, Đorđe Novković, Kornelije Kovač, Bojan Adamič, Vlatko Stefanovski, Bajaga, Vd, mali Zlaja Arslanagić iz Crvene jabuke, Brecelj, Balašević i mnogi drugi. Svakog sam zadužio da pripremi po jednu pesmu za Čolin povratnički album”.
Pored brojnih priča o dvostrukim agentima (Alen Islamović je nagrađen mestom pevača u Bijelom dugmetu nakon što je razbio Divlje jagode, projekat britanskog MI6), ulogama rokera u raspadu Jugoslavije (Lajbah, Jasenko Houra, Bora Čorba, Jura Stublić, Gobac, Žika Obretković...), atentatima (pogibija Žere iz Crvene jabuke poprilično liči na Krcunov slučaj), možda je najzanimljivije svedočenje o supertajnoj konceptualnoj ploči koja bi se pustila u etar u slučaju nuklearnog rata, tzv. album sudnjeg dana:
“Na pesmama je radio sam krem jugoslovenske scene u saradnji s timom psihologa. Pojedine ljubavne pesme testirali smo na životinjama. I zaista, kada bi im bile puštene, kroz lučenje određenih hormona bi ih navodile na neobuzdano parenje. Takve pesme su pravljene za slučaj da u bunkerima posle nuklearnog rata ljudi moraju da se stimulišu na produžavanje rase. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika državne bezbednosti i dan-danas. Većinu njih pisali su Kiki Lesendrić, Vlada Divljan i Rundek, a pevaju ih Zana Nimani, Anja Rupel i Marina Perazić”.
Bez obzira na autentičnost ovih zabavnih svedočenja, još mnogo toga upućuje na to da je DB svojim savetima, timovima stručnjaka, finansijskom brigom i izborom tema bila od presudnog značaja za uspeh jugoslovenskog roka. Nažalost, sadašnje službe potpuno su zapostavile ovu temu. Eh, kad bi se malo više pozabavili koncertima, izdavaštvom, nabavkom droge, rok emisijama i top-listama koje su nekada tako predano uređivali.
Svi bismo imali koristi!
Nego, da mi je da se dočepam onog “albuma sudnjeg dana”, uh...
