Dragi predsedniče, opet ja. Znam da sam vam relativno skoro pisala, ali videh juče u novinama vašu sliku s neke proslave, pa poželeh da vam se obratim. Prvo, najvažnije, divno ste ispali na slici. Vidi se da vas je pogodila pesma, da ste se opustili, a i to što ste otišli na festival „Selo slavi šljivu“ i napravili dobru atmosferu, samo pokazuje da ne bežite od svojih korena ko neki. Drugo, neki kažu da nije vreme za slavlje, da narod jedva sastavlja kraj s krajem, a vi idete unaokolo i lumpujete. Pa šta sad? Prvo, neko mora i da lumpuje. Drugo, niste vi terali građane da dižu kredite, zadužuju se, grcaju u dugovima. A i ovi što nisu zaduženi, a kukaju da nemaju, pa, slušajte, narodu je teško ugoditi. Te smanjiće i ovako male plate lekarima i prosvetarima, te crkavicu od penzije krešu... Pa što nisu, što bi stari rekli, učili škole. Ček, jesu. Ali dobro, to sad nije poenta. Poenta je da ne možete vi mučiti svačiju muku. Uostalom, muka je stisla njih, ne vas. Putujete po svetu s porodicom, obezbeđeni ste, i to dobro, i postali ste ono za šta ste grebli poslednjih, koliko - 10 godina? Ej, prvi među jednakima. I da vam sad tamo neki sirotani svojom mukom kvare užitak. Ne dajte se, i samo se vi nama veselite. Jer, ko ne ume da se veseli, taj ne ume ni da saoseća s drugima. Ček, vi to i ne radite. Ali to i nije poenta.
