PROKUPLJE - U dvorištu porodice Orbović u Prokuplju, pre oko tri meseca, sleteo je sivi soko, iznemogao od velike vrućine.
Članovi porodice Orbović su mu ukazali pomoć i on se oporavio. Međutim,umesto da odleti, sivi soko se nastanio u njihovom dvorištu. Sada je on veliki ljubimac te porodice a najmlađem članu Lazaru (3) najbolji drug. Svakodnevno ga hrane pilećim krilcima i čekaju trenutak kada će soko odleteti u prirodu.
Kuća sedmočlane porodice Orbovića se nalazi u samom Prokuplju, u blizini autobuske stanice. Kako kažu članovi porodice, na veoma "zgodnom" mestu za ostavljanje raznih životinja.
Njihovo dvorište je prepuno životinja, kažu svaku su nahranili i prihvatili. Imaju nekoliko napuštenih pasa i mačaka. Međutim, nisu očekivali da se među psima i mačkama nastani i sivi soko.
Zoran Orbović (56), kaže da su jednog vrelog popodneva, pre oko tri meseca, kada je temperatura prelazila 40 stepeni Celzijusovih, članovi porodice sedeli u dvorištu porodične kuće,kada se sivi soko odnekud, kroz guste orahove grane stropoštao nasred dvorišta. Svi su mu pritrčali, kolabirao je usled velike vrućine, iznemogao i verovatno u nekoj borbi povređen, zaključili su ukućani. Kljun mu je bio otvoren i potpuno suv. Pokušali su da mu poture činiju vode, ali on nije mogao da pije. Priskali su ga vodom a zatim su ga špricem u kljun napojili.
"Osvežio se, a onda smo mu ponudili hleb, međutim nije hteo da ga jede. Neko od članova porodice se dosetio i doneo iz kuće svežu pečenicu, isekli smo je na sitne komadiće a onda je soko navalio da jede. Presrećni smo bili kada je počeo da jede"- priča Zoran. Tako je Zoran, sa sinovima, svaki dan hranio sokola a on se, iz dana u dan vidno oporavljao, ali nije mogao da leti. Po ceo dan bi stajao na jednoj orahovoj grani a Zoran ga je svakodnevno šetao i učio da leti. "Stavim rukavicu na ruku, poturim mu ruku a on stane na nju. Onda ga nosim po dvorištui i okolini. Učio sam ga da leti, on uzleti nekoliko metara pa padne. A onda sve iz početka"- kaže Zoran.Mesec dana, svaki dan je Zoran učio sokola da leti. Jednog dana soko je, uz pomoć vetra, uzleteo visoko , nebu pod oblake i nestao iz Zoranovog vidika. Dva dana ga nije bilo a onda se vratio na orahovu granu u dvorištu porodice Orbović. "Čekali smo taj trenutak da se on potpuno oporavi i odleti tamo gde mu je mesto, u prirodu. Svi smo bili presrećni ali i tužni što nas je napustio. Navikli smo da , kada se probudimo prvo pogledamo kroz prozor i ugledamo njega na orahovoj grani. Tako smo i tog jutra pogledali, ali ga nije bilo" priča Zoran. Svi su bili tužni,a najviše njegova supruga Slađana, koja je u dvorištu udomila na desetine pasa lutalica i mačaka, hranila, pojila i lečila ih. Plakala je što je soko otišao ali istovremeno je bila i srećna.
"Osećali smo prazninu, nedostajao nam je soko, ali smo rekli da je dobro što je otišao u prirodu, u stvari smo bili srećni. U našem dvorištu ima mesta za sve, i za ljude i za razne životnje. Niko nikoga ne dira niti ko od nekoga strahuje. Mačke spavaju sa psima. Soko stane na kućicu u kojoj je veliki pas, ili na sto a ispod stola dve mačke. Niko nikoga ne dira"- priča Slađana.
Jednog jutra posle dva dana, soko se vratio na orahovu granu i nikada više nije napustio to dvorište. Neverovatan je prizor kada soko jede priđe mu mačka, on smo mahne krilima i nastavi da jede, dok ga mačka posmatra. Sivi soko se slobodno šeta po dvoristu, leti sa grane na granu. Njega ova porodica hrani svakodnevno sa svežim pilećim krilcima, jedno za doručak i jedno za večeru.
Krilce mu spuste na sto, nasred dvorišta, a on sleti i tu ga pojede. Njemu slobodno priđe i namlađi član te porodice, trogodišnji Lazar. "On je moj najbolji drug, volim ga, volim ga do Boga" šireći ruke, kaže novinarima mali Lazar. Domaćin Zoran Orbović kaže da želi da soko odleti u prirodu, ali smatra da još nije sposoban za duge letove. Inače, sivi soko je, kao retkost, zaštićena vrsta. Radi se o ptici grabljivici koja je najbrža vrsta među pticama.
