BOSTON - Nikada neću zaboraviti taj zvuk - pomislili smo da neko buši ulicu ali zemlja nam se tako zatresla pod nogama da smo odmah shvatili da nisu u pitanju radovi, uzbuđeno priča Marija Janković, advokat iz Bostona, koja je preživela eksplozije bombi na Bostonskom maratonu. Marija je u trenutku terorističkog napada sedela sa prijateljima u bašti kafića i posmatrala trku. Samo, ta bašta je baš preko puta mesta na kom se dogodila druga eksplozija. "U prvi mah nismo ni razmišljali. Kad je odjeknuo taj strašni zvuk, dvadesetak sekundi smo bili nepomični. A onda je počeo stampedo - masa ljudi je poletela u suprotnom pravcu. Pokušavali smo da zaustavimo nekoga da pitamo šta se dešava, ali niko nije hteo da stane. Ljudi su vrištali: "Bežite! Samo bežite! Gde da bežimo?", preživljava ponovo noćnu moru kroz koju je prošla. "Bujica ljudi je rasla, gazili su jedni preko drugih, jurili su kroz bašte kafića, spoticali se i posrtali, pa nismo više ni mogli da sedimo. Rulja nas je prosto ponela sa sobom, nema tu izbora. Ni sama ne znam koliko smo trčali, valjda jedno pet-šest blokova, kad smo konačno zastali da dođemop do daha. Tu nam je prišla jedna uplakana žena, sva se tresla, nesrećnica, ne znam ni da li joj je neko stradao, nisam se ni setila da je pitam. I od nje smo konačno saznali šta je bio onaj tresak - eksplodirale su dve bombe na ulici, blizu cilja. Shvatate li da je eksplodiralo dvadesetak metara od nas", priča Marija. Ona kaže da je pukom srećom izbegla sudbinu poginulih."Da li smo mogli da stradamo? Samo da smo bili malo bliže i mi bismo bili među onim krvavim nesrećnicima. I šta čovek da radi? Samo sam razmišljala gde su moji. Svi su bili zbunjeni. Sirene su zavijale sa svih strana kao da je smak sveta. Vatrogasna, policijska i vozila hitne pomoći hrlili su iz svih pravaca. Mi smo se izmakli, ali reka ljudi je i dalje trčala od mesta eksplozija - a niko nije znao u kom pravcu da krene da se spase! Na sve strane su išli uplakani maratonci. I sad zamislite kad nemaju pojma gde su njihovi, a mobilni ne rade, ni sa kim ne možete da stupite u kontakt, nikoga da pozovete. Tako mi je prošlo pola sata, stojite u vrevi i plaču i dozivanju i ne znate na koju stranu da pođete", priča u jednom dahu Marija, inače majka troje dece.
