IVANJICA - U istom danu, u razmaku od samo nekoliko časova u selu Lisa preminuli su rođena sestra i brat, najstarija žiteljka Ivanjice, Gvozdenija Ajdačić (101) i njen sedam godina mlađi brat Jovan Sinđelić.
Samo što je primio informaciju o smrti sestre, Jovan je tiho i u miru krenuo za njom. Kažu, veliko poštovanje i ljubav vezivali su ih na ovom svetu, pa je sudbina odlučila da ih ne razdvaja.
Najstarija žena Ivanjice, baka Gvozenija nikada nije preterano volela medije, a kako saznajemo od praunučića deda Jovan je uvek maštao o tome da njegova životna priča osvane u nekim novinama.
Za života mu nisu ispunili želju ali je zato praunuku Aleksandra Sinđelić odlučila da danas, na dan sahrane kratim govorom ispuni želju voljenom dedi:
- Jovan Sinđelić, drag i voljen Jožo. Bio je peto dete Andrijane I Aleksandra. Osnovnu školu je završio u Lisi. Još kao mali borio se za život, i sa svojih 14 godina počeo da radi u rudniku.
Dobrovoljno je služio vojsku u Nedićevcima 7 meseci. Kao veliki borac učestvovao je u Drugom svetskom ratu. Tri puta je izlazio pred mitraljez. Mobilisan je od strane četnika 1944. godine. Učestvovao je u borbi na Kopaoniku i Čemernici.
Uvek je pričao anegdotu da je zarobio ćebe prilikom nemačkog povlačenja i kako ga je zamenio za šator koji su mu kasnije ukrali. Bio je oženjen Danojlom Slavković iz Rtiju. Nije imao diplomu doktora ili magistra, ali je postigao više nego čovek sa zvanjem.
Iza sebe nije ostavio zlatne poluge i dukate, ali je ostavio mnogobrojnu porodicu, četvoro dece: Miluna, Dragicu, Milenka, Draginju, unuke i praunuke. U kući gde je živeo temeljio je mir i slogu. Voleo je decu i delio im je zagrljaje i poljupce u ruke, dok bi im prepričavao svoja životna iskustva, ili čak, učio ih, nama svima poznatu pesmu "Mart, april, maj".
Govorio je da rad i poštenje uvek pobeđuju. Bio je čvrst i uspravan da dočeka sve naše uspone i padove, dajući nam nadu, veru i razloge da shvatimo kako su teški trenuci ispit zrelosti i da uvek treba ići napred. Ko god je bio u njegovoj blizini mogao je da oseti beskrajnu toplinu i dobrotu, a svaka njegova priča je počinjala dodirom za ruku i rečima: "E, da ti pričam..."
Sa nesebičnom ljubavlju ispunio je svoj u ulogu oca, muža, dede, pradede, prijatelja, komšije. Od njega smo naučili kakav treba da bude čovek. Osećamo se prevareni kada nam život oduzima one koji su nam bili najmiliji. Smrt je, evo, upravo završila. I ti ćeš ostati u našim srcima. Zato, ustaj, kreći, večnost je za tebe, evo počela."
