U nekom novom TV serijalu „Grlom u jagode“ narator će navoditi da smo te 2009. (bez) uspešno rešavali problem s Hagom, srpski političari su se izborili za belu šengen listu, huligani su maltretirali pošten svet, bojkotovana je vakcina protiv virusa A H1N1, ali, poznavajući afinitete popularnog Baneta Bumbara, za kraj će, kao najjači utisak, ostati slika nasmejanog Užičanina zatrčanog u zagrljaj svojim fudbalerima posle trijumfalnog završetka kvalifikacija. Videćemo Afriku, videće nas svet!
Dok nas greje zadovoljstvo zbog istorijskog plasmana pod krsnim imenom Srbija, sa čovekom 2009. godine pretresamo teme iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, sporta i politike, zemlje među šljivama...
Da li bi 2009. godina postala nezaboravna da smo posle plasmana na Svetsko prvenstvo izborili i ulazak u punopravno članstvo EU?
- Jedan sam od onih koji misle da nam ulazak u EU neće rešiti sve probleme. Prećutkujemo činjenicu, ne znam zbog čega, da Rumunija i Bugarska preživljavaju teške dane, možda najteže u svojoj istoriji. Šta znači imati pasoš ako u okolini Madrida živi 750.000 Rumuna? Kakva je svrha pobeći od kuće i prepustiti nemaštini ono što najviše voliš, porodicu, prijatelje, uspomene... Bilo bi mi draže da ulazak Srbije u EU podrazumeva otvaranje novih radnih mesta, dolazak stranog kapitala i transfer novih tehnologija, a beli šengen... videćemo tek šta nam donosi.
Kakav je odnos političara prema vama?
- Mislim da sam i pre uspeha i posle njega gradio odnos s političarima na nivou respekta. Naš plasman nije samo uspeh reprezentacije, za mene je najveća pobeda to što je napravljena simbioza između naroda i nas.
Koliko ste novih prijatelja dobili iz redova političara?
- Moj odnos s njima nikada nisam na taj način posmatrao. Poštujem sve političare, ali ostao sam čovek sa stavom.
Kako ste izgradili stav o politici?
- Ispričaću vam anegdotu iz mog života. Moj prvi odlazak u Španiju, daleke 1970. godine, kao fudbaler Partizana, bio je period obeležen diktaturom Franka. Tada su me, kao dvadesettrogodišnjeg momka, uplašili pričama o njihovom fašizmu. Slušao sam o strahovladi, uplašenom i izmučenom narodu, ali onda sam došao i video ljude na ulici koji se smeju, uživaju u životu preko dana, a kad padne mrak, onda ih je još više u gradu. Tada sam odrastao politički. Dok ne vidim svojim očima i lično se ne uverim, sve priče drugih ne piju vodu kod Radomira.
Kako biste se snašli u svetu politike?
- Nisam probao. Moja strast prema fudbalu je ogromna i smatram sebe privilegovanim čovekom jer se bavim poslom koji volim.
Da li vaše menadžerske sposobnosti mogu da se iskoriste van fudbala?
- Svakako. Biti dobar menadžer znači posedovati sposobnost vršenja prave selekcije, sagledavati pozitivne osobine pojedinca.
Šta bismo mi kao narod morali da istaknemo kao vrlinu, a šta da sakrijemo?
- Pre svega, ne treba da rešavamo probleme suzama. Kao pragmatičar, mislim da moramo da se bavimo sobom. Vrlo je bitno da realno sagledavamo situaciju, izbegavati poređenja i one priče kako je tamo onako, kod nas drugačije...
Kakav je vaš odnos prema nevoljama manjinskih grupa, homoseksualaca na primer?
- Konzervativan sam po tom pitanju. Za mene je porodica nukleus života. Vidim da postoje razni masovni pokreti, ali nisam njihov pristalica.
Kako vam se čini stereotip da su fudbaleri glupi?
- Poznata mi je ta fama da smo mi fudbaleri glupi, a da su košarkaši intelektualci. Nikada mi nije smetalo da me smatraju prostim, a moje kolege košarkaše akademskim građanima, jer sam Višu trenersku školu završio sa ogromnim zadovoljstvom. I ne samo to, već su mi položena 34 ispita otvorila mnoge vidike. Unapredio sam svoje znanje i naučio sam da ga delim s drugima.
Kako posmatrate problem s navijačima?
- Kad slušate fudbalske rukovodioce, taj problem ne postoji. Sve se svodi na nekoliko novinara koji u emisijama ili tekstovima pokušavaju da ukažu na negativnosti u sportu.
Da li ste gledali „Insajder“ posvećen srpskim huliganima?
- Pratio sam, nego šta! Reći ću vam samo da sam u toku jedne nedelje imao priliku da prisustvujem derbi utakmicama u Španiji, Beogradu i Atini. Prvi je posmatralo 100.000 ljudi bez ijednog incidenta. Crvena zvezda i Partizan - 25.000 ili 30.000 ljudi, Olimpijakos i Panatinaikos. Tri derbija s različitim epilogom. Pametnima nije problem da odaberu koncept i put. Hoćemo li divljanje iz Beograda i Atine, ili ćemo uživati u fantastičnoj atmosferi?
Ne mislite da je država svojim sredstvima dužna da reši problem?
- Država?! Opet naši izgovori, omiljene poštapalice. Ne priznajem to! Ne mirim se sa objašnjenjima „ovo je Srbija“, „bili smo 500 godina pod Turcima“ i sličnim. Osnovno je da priznamo da postoji problem. Prvo to! Iz iskustva znam da je i najteži problem dopola rešen ako se analizira na pravi način. Fraze o tome kako se Englezi bore s huliganizmom ne doprinose rešenju.
Kako se reprezentacija Srbije bori sa svojim boljkama?
- Reći ću vam da dugo nismo imali pas igru, ali smo onda seli i razmislili šta je to što nam nedostaje da bi lopta bila duže u našem posedu. Uspeli smo da znatno poboljšamo taj važan segment igre i usput smo ostvarili mnogo sitnih pobeda kad je reč o unapređenju kulture i stila igre.
Da li gubite entuzijazam kad je u pitanju traženje leka protiv huliganizma?
- Ne predajem se lako. Videli ste kako su naši navijači ostvarili pobede bodreći nas u kvalifikacijama. To je samo njihova pobeda. Ni Radomirova, ni pobeda igrača, samo njihova.
Priča se da je vaša kuća okupljalište za sve naše sportiste koji nastupaju za madridske klubove. Ko vam je bio omiljeni gost?
- Nije priča, to je istina, ali majka me je učila da ne treba razdvajati decu, pa neću ni ja goste. Ima ih toliko da se bojim nabrajanja, jer ću nekog zaboraviti. Poslednji su bili Novica Veličković i Marko Jarić.
Kako se nosite sa statusom prve zvezde reprezentacije?
- Ne mogu sebi da pripišem takav status. U timu svaki pojedinac ima svoju ulogu, a mi smo umeli da ih podelimo. Plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi je veće priznanje igračima nego meni.
Kod kojeg igrača prepoznajete budućeg trenera?
- Haha, Nikola (Žigić - prim. a.) je rekao Rešadu Kunovcu da će, kad prestane da igra, biti pomoćnik. Kaže on: „Gde ćeš lepšeg posla da si uvek nasmejan, nosiš markere i baš te briga“.
Da li ste vi u igračkim danima vodili beleške o radu vaših trenera?
- Jesam, mada ne treba sve što saznate od drugih prihvatati zdravo za gotovo, iz prostog razloga što neke trenere ne zanima, recimo, psihologija. Drugi ne žele da znaju šta je fiziologija, šta određeni pokreti mogu da izazovu u organizmu igrača. Uvek sam voleo druge da saslušam, ali kasnije da ih pitam zašto su to radili, šta su hteli vežbom da postignu.
Šta očekujete od 2010. godine?
- Izuzetno važna godina, koja daje motiv da pretvorimo uspeh reprezentacije u zamajac razvoja cele države. Želeo bih da postanemo ogledalo srpskog društva. Ova naša reprezentacija ima disciplinu, zna šta hoće i gde hoće da igra. Narod prepoznaje organizovanu reprezentaciju. Imaju razloga mnogi da nas prihvate za uzore, da nas pitaju kojim smo to putem krenuli.
Da li vaš nov ugovor sa FSS pokazuje volju fudbalskih čelnika da konačno rad reprezentacija postane kontinuiran?
- Umesto odgovora postaviću pitanje: Kome je bila potrebna polemika o mom ugovoru koja je pokrenuta nedavno u jednom listu? Toliko. [ antrfile ]
TOMIĆEV MITRALJEZ
Da li je srpskom fudbalu potrebna regionalna liga?
- Našem fudbalu smo potrebni mi. Ne mogu da procenim koliko je realno da u Beograd dođu Dinamo ili Hajduk. Lutamo tražeći najbolji model. Prvo smo pokušali dovođenjem stranaca da nadoknadimo kvalitet, a sada se vraćamo našim omladinskim školama. Mnogo je važnije da decu učimo da postanu ljudi, pored toga što ih učimo da pravilno šutnu loptu. Žao mi je kad talenat jednog igrača dođe u pitanje zbog vanfudbalskih dešavanja, kad naš mladi reprezentativac mitraljira publiku u Varaždinu (Nemanja Tomić - prim. a.) Zbog toga se zapitam gde smo mi kao pedagozi pogrešili u njegovom vaspitavanju. Učiti ih samo da šutnu loptu nije dovoljno. Mnogo je potrebnije uključiti u rad i fakultete.
HEJ, ŽIVOTE, UNIVERZITETU!
Čega se rado sećate iz detinjstva i mladosti?
- Mogućnost bavljenja sportom, edukacije. Mogli smo da biramo između četiri ili pet stranih jezika pored maternjeg, što nije postojalo u drugim državama. Dobijali smo obrazovanje i široku kulturu. Kasnije mi je to sve pomoglo da se snađem u Španiji u postfrankovskoj eri, u Turskoj, koja je tada imala politička previranja. Često kažem da mi je život bio univerzitet. Naučio sam da posmatram. Volim da pratim pojave oko sebe i da tako stvaram mišljenje. Preneseno na teren to znači da više volim da gledam pokrete igrača nego da slušam njihova objašnjenja.
ŠPANSKA KUHINJA
Kako ste se privikli na špansku kuhinju?
- Kult hrane u Španiji je veoma važan. U Srbiji ljudi jedu da bi preživeli, a u Španiji ljudi žive da bi jeli. Tako prostrana zemlja, veća dva puta od bivše Jugoslavije, poznata je i po tome što njeni regioni imaju svoje gastronomske specifičnosti. Otići u Bilbao, a ne probati crveno meso, biti u Valensiji, a ne jesti paelju, isto je kao da si otišao u Vatikan, a nisi video papu. To se zove raznolikost ponude i to je ono što zovemo turizam.
ŠAMARI U NASLOVIMA
Šta je tokom kvalifikacija moglo da vas iznervira?
- Bilo je toga, bilo je sitnica koje život znače. Recimo da pred jednu utakmicu nismo smeli da zalijemo travnjak, pa mi se jedan igrač žalio na bol u preponama zbog tvrdog terena. Zatim nas pokradu u Litvaniji, a onda dobijemo šamare u naslovima od nekih zainteresovanih. Ne mogu svi vetrovi da duvaju u istom pravcu, ali mora da postoji zajednički interes kad je u pitanju reprezentacija. Zbog toga mi podrška navijača mnogo znači.
ILI-ILI
Rolingstonsi ili Bitlsi?
- Bitlsi.
Lepa Brena ili Gabi Novak?
- Lepa Brena.
SRS ILI SNS?
- Neopredeljen.
PELE ILI MARADONA?
- Mesi!
Pečenje ili paelja?
- Pečenje.
Mačka ili pas?
- Pas!
EU ili Rusija?
- Srbija!
Bigas Luna ili Almodovar?
- Almodovar.
Skijanje ili sunčanje?
- Sunčanje.
Božić ili Nova godina?
- Zajedno!
Ne
SAKRIVAJMO PROŠLOST
Da li ste jugonostalgičar?
- Moja generacija je imala snove. Učili smo marksizam i detinjstvo nam je bilo bezbrižno. Otac mi je bio vojno lice, majka radnica. Pošteni ljudi, koji su mi usadili prave vrednosti. Plašim se naše budućnosti, jer se stidimo svoje prošlosti. Živeo sam u Engleskoj četiri godine. Njihova istorija nije afirmativna, ali je njihova, i ne kriju je od stranaca. U Srbiji je trend da se menjaju imena ulica, uklanjamo spomenike, svedočanstva na jedno vreme, iako bismo iz poštovanja prema našim precima morali da sačuvamo uspomene na njihovo vreme, a da istovremeno stvaramo uslove za našu nadgradnju.
BISERI RASUTI PO CELOM SVETU
Koju pesmu volite da čujete na proslavu?
- Moj životni put najbolje opisuje Bajagin hit „Moji su drugovi“. Sebe prepoznajem u stihovima.
Omiljena kafana?
- „Kuća 011“. Osećam se kao domaćin.
O meni kruže priče da sam arogantan
UOČILI STE NA POČETKU SARADNJE SUJETU MEĐU IGRAČIMA?
- Ne. Prilagođavanje je normalna pojava. Svestan sam da su i oni na početku bili pod uticajem raznih priča. Priče o Radomiru su uvek kružile i kružiće i dalje.
Kakve su priče kružile?
- Svako ima pravo da priča da sam arogantan, da namećem svoje stavove.
Radomir, po ujaku
Kako vam se zove supruga?
- Vera.
Po kome ste dobili ime?
- Po ujaku. Majka je tako odlučila.
Čije ste karakterne crte nasledili?
- Imao sam sreće da dobijem i majčine i očeve.
Da li ste primetili kod svojih unuka da su nasledili vaše osobine?
- Kao dobar deda, radim na njihovoj samostalnosti.
