Kad je Srbija bila poplavljena u maju, u prvom trenutku je delovalo da inostrana pomoć pristiže sa svih strana. Prijateljske države utrkivale su se ko će dati veću podršku, obećavajući silni novac. Kad ono, nekoliko meseci kasnije sasvim drugi scenario. „Dobićete pare, ali prvo da...“ Čim čuješ to „ali“, sve ti je jasno. Uslovi. Zavlačenje. Piši propalo. Šta se zapravo dešava? Države dobročinitelji hoće da daju pomoć koju su obećale na dobrotvornoj konferenciji u Briselu, ali i da diktiraju kako će se trošiti, pa nas ucenjuju.- Daćemo vam novac za poplavljene gradove, ali materijal i proizvode za saniranje morate kupiti od naših proizvođača - poručuju oni.Pazi, molim te! Klasična ucena. Hoće da budu humanitarci, ali i da zarade. Sve o istom trošku. Zaista genijalna ideja, nema šta, i najverovatnije će im uspeti, jer je Srbija u situaciji da ne može da bira. Hitno nam je, žuri nam se. Ljudi nemaju krov nad glavom, došla je jesen, približava se zima, nema više odlaganja, pritisnuti smo uza zid, a to naši „humanitarci“ znaju, pa smo idealni za ucenu. I prihvatićemo sve, jer kad ne možeš da biraš, onda daj šta da daš.
