Naslednica velikog glumca niže uspehe i osvaja nagrade.Drama „Kod večite slavine“, koju je Momčilo Nastasijević napisao davne 1929. godine, biće premijerno izvedena 16. aprila na sceni Narodnog pozorišta. O novoj predstavi u kojoj igra glavnu ulogu, filmskim rolama i slavnom ocu Predragu Ejdusu za Kurir govori Vanja Ejdus.Da li ti je otac i dalje najveći kritičar?- Ne, najveći kritičar sam sama sebi, vrlo sam svesna svih svojih mana, ali i vrlina, s tim što za vrline nikad sebe ne pohvalim, a kad je reč o manama, samokritikujem se do besvesti. Kad nešto ne odradim dovoljno dobro, nije potreban spoljni kritičar da mi na to ukaže, moje lampice već uveliko podrhtavaju i dugo mi treba da se povratim iz razočaranja u samu sebe.Imaš li s tatom zajedničkih scena u filmu „Novajlija“?- Nemamo zajedničkih scena u filmu, nažalost. Volela bih da nekad igramo zajedno, ali nikako da se to i dogodi.Pre mesec dana pala je poslednja klapa filma „Novajlija“ reditelja Kaja Berija. Da li će ti ta uloga otvoriti vrata internacionalne karijere?- Pa ko to može da zna? Nisam taj film snimala s ambicijama internacionalne karijere, uloga se slučajno pojavila, na kastingu sam je dobila, vrlo je neobična i meni nova, nikad nisam ništa slično igrala. Potpuno je novo iskustvo igrati u akcionom filmu američke produkcije, saradnja je bila sjajna, a šta će dalje biti, niti planiram, niti maštam, niti pretpostavljam.U sredu je premijera predstave „Kod večite slavine“.- Ako tekst posmatramo iz današnjeg društvenog okvira, nije ni po čemu aktuelan. Međutim, ako zadremo malo dublje u ljudsku prirodu, uvek je aktuelan, jer govori o paradoksima unutar svih nas, o strastima, o nama kao robovima tih strasti, i pre svega o nedokučivosti čoveka, praroditeljskim gresima, koje većina na neki način nosi.Kakva je tvoja uloga?- Magdalena je izuzetno zahtevna i zapetljana uloga, ali meni su oduvek takve uloge bile izazov. Izaziva me da čačkam po tuđim mrakovima i dubinama, i da u njima pronalazim zrake svetla.S Jagošom Markovićem radiš „Hasanaginicu“. Kako danas gledaš na tu ulogu, koja ti je donela Sterijinu nagradu?- „Hasanaginicu“ već 14 godina igramo s istim žarom, i to cela ekipa. Zato ta predstava opstaje jer svi dajemo sebe, a to nam se vraća ovacijama u publici. Igrati jednu predstavu tako dugo je neprocenljivo iskustvo jer vaša uloga prolazi kroz sve životne i glumačke faze kroz koje i vi prolazite, kroz nju i dalje na svakom igranju dolazim do novih i novih zaključaka, otkrivam i dalje nove slojeve u tekstu koji je čaroban. 
Težak posaoNIJE LAKO BITI UMETNIKJesi li zadovoljna tretmanom umetnika u Srbiji?- Umetnost u Srbiji, nažalost, nije tamo gde bi trebalo da bude. Vrednosti su iščašene, devalvirane, kultura predstavlja identitet naroda, a to se kod nas slabo prepoznaje. Umetnicima u Srbiji nije lako, ali mislim da nigde na svetu umetnicima nije lako i da im nikad neće ni biti. Ko se opredeli za umetnost mora da bude spreman da joj posveti ceo svoj život, da odere kožu sa sebe ako treba, da prospe celog sebe, a za uzvrat će dobiti isključivo ličnu satisfakciju i smisao svog postojanja.
