7 velikih srpskih dobrotvora koje smo zaboravili

1. Srbin iz Arada je sav svoj novac i imanje ostavio Zadužbini Tekelijanum za obrazovanje mladih sunarodnikaSava Tekelija je rođen 1761. u Aradu, u to vreme u Austrougarskoj, a danas u Rumuniji, u čuvenoj vojničkoj i plemićkoj porodici Popović. Gimnaziju je učio u Budimu, a studirao u Beču i Pešti, gde je sa 25 godina postao prvi Srbin doktor prava.Rad u upraviKarijeru je počeo u državnoj upravi i brzo se afirmisao kao jedan od najistaknutijih političkih vođa Srba. Bio je i uspešan poslovni čovek, umnožavao je svoj imetak i dodavao nove posede porodičnim spahilucima, koji su bili sastavni deo njegove plemićke titule. Kao pristalica Dositeja Obradovića, s kojim se poznavao i dopisivao, rano je došao do zaključka da je obrazovanje glavni zamajac pokretanja srpskog naroda ka boljoj budućnosti. I pre osnivanja svoje zadužbine davao je znatne svote za školovanje srpske omladine i podizanje inteligencije u svome narodu.Umro je 1842. godine u Pešti. Grob mu se nalazi u Crkvi Svetog Nikole u Aradu, koju je podigao njegov pradeda.Ostavši bez naslednika, Tekelija je pred kraj života odlučio da u Pešti osnuje Zadužbinu Tekelijanum, želeći da stvori centar srpskog kulturnog života. Najveći deo bogatstva hteo je da usmeri na školovanje mladih Srba u vojnoj, inženjerskoj struci, za sveštenički poziv i za visokoškolske studije uopšte. Na taj način hteo je da stvori i unapredi intelektualni stalež svoga naroda.Godine 1838. Matici srpskoj u Pešti poklonio je kuću da u njoj otvori đački dom. U fond svoje zadužbine uneće kasnije još i 150.000 forinti gotovine, devet kuća u Aradu, još jednu zgradu u Pešti, te 28 jutara zemlje. Osim ovog, nabavlja štampariju za Maticu srpsku, pokreće izdavanje knjiga i potpomaže mnoge poduhvate ove kulturne institucije. Poklonio joj je i svoju ličnu biblioteku, tako da je Biblioteka Matice srpske postala jedna od najstarijih i najznačajnijih biblioteka kod Srba.Obnova zadužbineOd 1838. do 1914. godine Tekelijanum je odškolovao 346 pitomaca. Za srpski narod to je bio impozantan broj intelektualaca, koji su mnogo doprineli kulturi svoga naroda. Između dva svetska rata, ekonomske krize i inflacija umanjile su vrednost imovine Zadužbine, pa je i broj pitomaca bio manji.Godine 1952. zgrada je nacionalizovana, Zadužbina je privremeno prestala da postoji. U naše dane, 1996. godine, mađarska državna vlast donela je odluku da u procesu denacionalizacije vrati polovinu zgrade Budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Taj gest dobre volje omogućio je obnovu Zadužbine Save Tekelije i dao nadu da će se Tekelijanum u dogledno vreme vratiti svojoj plemenitoj ulozi jednog od značajnih duhovnih središta srpskog naroda.

2. Ilija Milosavljević KolaracNovac od trgovine ulagao je u knjige, za svaku je davao po 100 dukata, a zahvaljujućinjemu, prvi put je na srpski preveden „Grof Monte Kristo“Ilija Milosavljević rođen je na samom početku 19. veka, 1800. u selu Kolari pored Smedereva. Kao dečak, šegrtuje u više trgovinskih radnji, ali najduže ostaje kod Milutina Radovanovića, tada najpoznatijeg beogradskog trgovca. Pošto se 1827. oženio njegovom ćerkom, otvorio je na Dorćolu svoju radnju. Vredno radi i uskoro kupuje kuću na današnjem Studentskom trgu.Sukobi s knezomZbog sukoba s knezom Milošem, koji mu je zaplenio kuću sa dućanom, prelazi u Pančevo i počinje iz početka. Trguje svinjama i žitom i uskoro postaje čuven duž Dunava i Save, kojima plove brodovi s njegovim teretom. Iako nije imao dece, brzo je postao svestan važnosti obrazovanja mladih naraštaja. Zato Kolarac počinje da potpomaže izdavanje knjiga. Zahvaljujući njemu, prvi put na srpski jezik preveden je roman „Grof Monte Kristo“.Kad mu 1855. godine žena umre, vraća se u Beogradu, gde je nastavio da se bavi trgovinom. Trgovao je solju, nabavljao državi šalitru, koja je bila neophodan sastojak za pravljenje baruta, a ulagao je i u neke rudnike. I dalje pomaže književnike: od 1861. svake godine je davao po 100 dukata za štampanje knjiga koje je birao odbor sastavljen od najuglednijih intelektualaca.Godine 1877. godine sačinio je testament, u kom, između ostalog, stoji: „Sve svoje imanje zaveštavam na korist moga naroda“, ali je te godine optužen za veleizdaju i upućen na preki vojni sud!Imao je 78 godina kad je sproveden u požarevačku kaznionicu. Pomilovan je nekoliko meseci kasnije, ali je iz zatvora izašao slomljen. Umro je u oktobru 1878. u svojoj kući na Pozorišnom trgu u Beogradu.TestamentTestamentom je ostavio 10.000 dukata postojećem fondu za izdavanje knjiga, ali ne samo Srba „iz današnje kneževine nego dobra književna dela Srba iz sviju predela srpskih, no i to samo dela pisana ćirilicom“. Ostatak imovine namenio je podizanju srpskog univerziteta. Zamislio ga je kao ustanovu „koja bi držala sredinu između državnih i narodnih univerziteta“. S prvima bi imali sličnosti uređenje, sistematska predavanja, naročiti kursevi za vežbanje, polaganje ispita i izdavanje diploma i uverenja, a s onim drugima, što bi predavanja i kursevi bili podešeni za širu publiku.Tokom vremena i ratova na prostoru Srbije i Zadužbina Ilije Kolarca i njeni fondovi trpeli su razne uticaje, rušenja, eksproprijaciju. Ipak, 1. aprila 1992. godine vraćen joj je položaj zadužbine. Delovanje Zadužbine Ilije M. Kolarca, to jest Kolarčevog narodnog univerziteta u Vasinoj ulici u Beogradu, traje već više od 125 godina.

3. Sima Andrejević IgumanovVešt trgovac koji se obogatio prodajom burmuta, duvana i pijavica posle smrti sina Manojla je „usinio svu omladinu svog kraja“Sima Andrejević Igumanov rođen je u Prizrenu 1804. godine, baš kad je Karađorđe digao Srbe na ustanak. Njegov otac Andrej, vrlo bogat čovek i veliki patriota, nabavljajući oružje za ustanike materijalno je sasvim propao, ostavivši četiri sina bez ičega.SposobanNajmlađi, Sima odrastao je u manastiru Sveti Marko kod Prizrena, gde je njegov najstariji brat Aksentije, koji se još kao vrlo mlad zamonašio, bio iguman. Sima je u manastiru naučio da čita i piše, a pošto su ga po bratu već zvali „Sima Igumanov“, i zvanično je uzeo to prezime. Čitav život ostaće vezan za manastir Svetog Marka, i pomagaće ga, a u testamentu je ostavio nalog da bude sahranjen kraj crkve.Sima je učio zanat u prizrenskoj fabrici burmuta, duvana koji se šmrkao, i vrlo brzo je postao ortak vlasnika. Kad Turci ovu fabriku sruše, odlazi u Makedoniju, gde od tamošnjeg paše uzima u zakup bare i jezera kod Bitolja da bi otpočeo trgovinu pijavicama. Skupljao ih je i prevozio do Beograda, gde ih je preuzimao neki Francuz i distribuirao po čitavoj Evropi. Obogatio se preradom duvana i trgovinom njime, prvo u Carigradu, a zatim i u Rusiji, u Odesi i Kijevu, pa u Beogradu. Umro je 1883. godine.Živeći asketski i sav predan Bogu, darivao je crkve, manastire, sirotišta, škole, domove učenika, pevačka društva, ali pomagao i bolesne i nemoćne, stipendirao učenike. U tuzi za sinom Manojlom, koji je umro 1865. godine, Sima Igumanov je „usinio svu omladinu svog kraja“. Osnovao je zadužbinu i zaveštao joj sva dobra koja je dugogodišnjim radom i štednjom stvorio. Tako će Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca postati jedna od najplodonosnijih ustanova te vrste u srpskom narodu. Testamentom je odredio da Zadužbinom uvek upravlja patrijarh SPC. Godine 1871. osnovao je i Pravoslavnu srpsku bogosloviju u Prizrenu, a malo se zna da je ovde odškolovano više učitelja nego sveštenika.Novi život fondaZadužbina je imala sedište u Beogradu, odakle je njen odbor preko Ministarstva inostranih dela finansirao celokupnu kulturno-prosvetnu akciju u Staroj Srbiji i Makedoniji - od školovanja kadrova u Beogradu do plata za učitelje, podizanja i održavanja škola i stipendiranja đaka. U trenutku stvaranja Zadužbine njena sredstva iznosila su šest miliona dinara. Zaslugom patrijarha Pavla Zadužbina je 1991. godine obnovila rad, što je podrazumevalo i vraćanje palate na Terazijama izgrađene 1938. godine.

4. Ðoka Vlajković Osveta Kosova Obrazovanje

5. Nikola SpasićTrgovac je osnovao Ðačko sklonište, a od njegovog novca napravljene su bolnice u Beogradu, Kumanovu i KrupnjuNikola Spasić je rođen 2. novembra 1838. godine u Beogradu, kao najstarije dete poznatog, ali siromašnog trgovca. Izučio je opančarski zanat i u beogradskoj Vasinoj ulici otvorio kožarsku radnju, u kojoj je prodavao opanke, određujući im cenu tako da je na njima ostvarivao malu zaradu - tek jedan groš po paru, pa je vrlo brzo počeo da prodaje i više stotina pari opanaka dnevno.Dobri principiIsti princip: do velikog prometa povoljnom cenom, primenio je i docnije u trgovini platnom. Bio je potpuno predan radu i kući, iako ni u jednom od tri braka nije imao dece. U kafane nije zalazio, a retko kad išao je u šetnje s poslovnim prijateljima. U njegovoj kući se živelo skromno, a u čaršiji je uživao ugled ne samo bogatog trgovca već i mudrog čoveka. Za života je bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke.Devedesetih godina 19. veka, kad je srpska vlada zapala u krizu, Spasić je otkupio deo srpskog inostranog duga. To je njegova prva donacija privrednom razvoju Srbije. Druga donacija Nikole Spasića bilo je Ðačko sklonište za siromašnu decu čiji su roditelji bili u nadnici od jutra do večeri. Dao je i novčanu pomoć koja se isplaćivala kao nagrada najboljim đacima. Prvo crkveno zvono iz slobodne Srbije Spasić je poslao na jug, u Prizren. Kasnije ih je darovao i drugim mestima, i to uz znatne sume novca.Smatrajući da je zaradio dovoljno, Nikola Spasić je krajem 19. veka prestao da radi u radnji i počeo da radi za opšte dobro. Ratne 1912. godine zakupio je zgradu Uprave monopola i tu osnovao i potpuno opremio pomoćnu bolnicu. Iz Nemačke je doveo lekara, dok se hrana za pacijente pripremala u njegovoj kući. Nakon završetka Prvog balkanskog rata, Spasić je sve što je bilo u ovoj bolnici poklonio Crvenom krstu. A u vreme Prvog svetskog rata, za pomoć invalidima poklonio je imanje na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka Karadžića.Smrt na KrfuNikola Spasić umro je na Krfu 28. novembra 1916. godine. Po završetku rata sahranjen je na Topčiderskom groblju, u crkvi koju je podigao kao svoju zadužbinu.Novcem koji je ostavio testamentom izgrađene su Gradska bolnica, danas KBC „Zvezdara“ u Beogradu, bolnice u Kumanovu i Krupnju i Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu. U ovom domu posle rata je bilo sirotište, a danas je Gerontološki centar.Sredinom prošlog veka imovina Zadužbine nacionalizovana je. Svojoj udovici ostavio je u svojinu letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj broj 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji.

6. Milan Kujundžić Aberdar Pravni odsek Predškolski rad s decom

7. Luka Ćelović Dolazak u Beograd Nasledstvo Sledeće subote: 7 SEDAM RUSA KOJI SU OSTAVILI PEČAT U SRBIJI