Dimitrije Karadžić1. Sin Vuka Karadžića školovao se u najboljim vojnim školama Evrope, ali je iz srpske vojske izbačen jer je prokockao miraz, pa je završio u RusijiOd trinaestoro dece, koliko su ih izrodili Vuk Karadžić i Ana Kraus, roditelje je nadživelo samo dvoje: Mina, rođena 1828, i osam godina od nje mlađi Dimitrije.Najobrazovaniji oficirMina je brzo stekla ugled u umetničkim krugovima. Uz nemački, maternji, i srpski, očev, govorila je i pisala na francuskom, italijanskom, engleskom i ruskom jeziku. Kao slikarka, ostavila je za sobom portrete oca, brata i Branka Radičevića, kao i autoportret. Dimitrije se školovao u najuglednijim vojnim akademijama u Austriji, Nemačkoj i u Holandiji. S visokim ocenama završio je u vojnoj struci i specijalizacije koje su ga učinile jednim od najobrazovanijih oficira u svojoj klasi. Za to ima najviše da zahvali ocu Vuku, koji je poniznim moljakanjem kod Miloša Obrenovića sinu izdejstvovao stipendiju. Po završetku školovanja 1855. godine, Dimitrije je postao oficir srpske vojske i odmah zatim poslat je u Berlin da dovrši obrazovanje kao inženjerijski i đeneralštabni oficir.U Beograd se vraća tri godine kasnije, donevši iz inostranstva znanje i ugled, ali i poroke - kockarsku strast i alkoholizam. Vrlo brzo počeće da propada.Najveći skandal izazvao je kad je prodao imanje Lagator kod Loznice. Tu mu je zemlju Vuk ostavio u nasledstvo, ali da prihode od njega daje majci Ani i sestri Mini dok su žive. Iako ima veliku platu kao oficir, Dimitrije krši odredbe testamenta jer mora da vrati kockarski dug.
Bolesna majka i sestra mu, udovica s malim sinom Jankom, od tada žive u siromaštvu, a Dimitrije se ne stidi da od njih, kad potroši sav novac od imanja, traži pozajmice.Isteran iz vojskeZbog pijanstva 1865. izgubio je mesto profesora na Artiljerijskoj školi, a dve godine kasnije za nekoliko dana je na kartama potrošio miraz svoje verenice Ljubice, ćerke uglednog pančevačkog trgovca. Knez Mihailo ga je zbog te bruke isterao iz vojske. Dimitrije onda odlazi u Rusiju, gde je, zahvaljujući ljudima koji su cenili njegovog oca, postao carski oficir.Ubrzo za njim u Rusiju je došao i Minin sin Janko Vukomanović da se školuje na vojnoj akademiji u Petrogradu. A kad je izbio Prvi srpsko-turski rat 1876. godine, ujak i sestrić vratili su se u Srbiju kao dobrovoljci.Rat je završen 1877. Janko Vukomanović, sa ordenom za hrabrost, vraća se u Rusiju da nastavi vojno školovanje. Tamo će umreti od galopirajuće tuberkuloze, mada neki podaci govore da je stradao u dvoboju, igrajući ruski rulet.Dimitrije Karadžić od povratka iz rata nije odlazio iz Rusije. Nastavio je da pije i da se kocka, i umro u novembru 1883. od tuberkuloze, a možda i od raka. Sahranjen je u Petrogradu.
Čedomilj Mijatović2. Ekonomista, književnik, istoričar i diplomata zapamćen je kao osoba koja je potpisala najkraći mirovni sporazum ikad postignutČedomilj Mijatović rođen je 1842. u Beogradu. Otac Milan bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i Beogradu, a majka mu je bila iz Velikog Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, poreklom Špankinja.Verovao TarabićimaŠkolovao se u Beogradu, a onda u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Na studijama se oženio Elodijom Loton.Karijeru je počeo kao profesor političke ekonomije i finansija na beogradskoj Velikoj školi, da bi zatim šest puta bio ministar finansija, dva puta ministar inostranih dela i diplomata više od trideset godina.Kad je u Bukureštu 1886. pregovarano o miru s Bugarima koji su nas u nesrećnom ratu vojnički porazili, bio je predstavnik Srbije. Uspeo je da ne izgubimo ni delić teritorije i da ne platimo ni dinar ratne štete. Tekst sporazuma glasio je: „Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske.“U nekrolozima objavljenim u Njujork tajmsu i Tajmsu posle smrti istaknuto je da je ovaj mirovni ugovor „jedinstven u istoriji diplomatije“, i da je „najkraći mir ikad napisan“. Osnovao je Narodnu banku Srbije i valuti dao ime - dinar.Njegove istorijske romane voleli su i čitaoci i kritičari, pisao je prozu s verskim temama, prevodio s engleskog, bio je naš prvi novinski dopisnik iz Londona, prvi Srbin izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu, verovao je duboko u kremansko proročanstvo i mnogo uradio na njegovoj popularizaciji.Velika iskušenjaIz Beograda se preselio u London i tu živeo kao privatno lice, u leto 1889, posle svađe s kraljem Milanom zbog njegovog razvoda. Za ambasador u Engleskoj biće postavljen tek šest godina kasnije, i to će ostati do 1903, kada odlazi u penziju.Polovinom 1914. Čedomilj Mijatović je na poziv kralja Petar hitno doputovao iz Londona, gde je tada živeo, u Beograd. Tu mu je saopšteno da mu kralj i njegov sin, regent Aleksandar, zatim predsednik vlade Pašić i svi ostali ministri nude da bude poglavar Srpske crkve, prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije!Mijatović, koji je bio veoma religiozan, u svojim memoarima piše da je bio u velikom iskušenju da ovu odgovornu dužnost prihvati, ali je odustao u poslednjem trenutku: „Kako bih mogao da prihvatim položaj vidljive glave Srpske pravoslavne crkve kad ne verujem u sve njene dogme?“Beleži da su mu ministri, kad im je to rekao, odgovorili: „Ali ko vas pita u šta verujete? Zar mislite da svaki episkop veruje u sve dogme Crkve?“Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović prikupljao je pomoć za srpsku vojsku. Umro je 1932, u 90. godini, u Londonu, i tu je sahranjen.
Nuđen mu položaj patrijarhaPolovinom 1914. godine Čedomilj Mijatović je na poziv kralja Petar hitno doputovao iz Londona, gde je tada živeo, u Beograd. Tu mu je saopšteno da mu kralj i njegov sin, regent Aleksandar, zatim predsednik vlade Pašić i svi ostali ministri nude da bude poglavar Srpske crkve, prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije
Gubitak stipendijeMarković je bio stipendista srpske vlade, ali je zbog članka „Srpske obmane“ u novosadskoj Zastavi izgubio stipendiju, pošto je u njemu napao ceo državni sistem u Srbiji, a posebno birokratiju. Ostavši bez novca, vratio se u Srbiju, gde je počeo da izdaje list Radenik
HumanPred Prvi svetski rat Pupin je organizovao Kolo srpskih sestara, koje je sakupljalo pomoć za srpski Crveni krst, a organizovao je i okupljanje dobrovoljaca. Ličnom imovinom garantovao je isporuke hrane Srbiji
Mapirao svemirU jednom trenutku preselio se na ostrvo Mali Lošinj u Jadranu, gde je sagradio privatnu astronomsku opservatoriju. Na osnovu astronomskih posmatranja izradio je kartu Marsa
S grupom učesnika u Majskom prevratu osnovao je 1911. godine udruženje Ujedinjenje ili smrt, poznato i pod imenom Crna ruka, koje je proglasilo borbu za ujedinjenje srpskog naroda „na svaki način, ako treba i ubistvima“. Članovi Crne ruke naoružali su i prebacili u Bosnu Gavrila Principa.Podstakao je svog sestrića Aleksandra Sanju Živanovića, studenta tehnike, da se prijavi u komite kod crnorukca Ljubomira Vuilovića. Sanja je prva žrtva Prvog balkanskog rata - poginuo je na granici s Kosovom 18. oktobra 1912, nekoliko dana pre nego što je rat objavljen.Vođa obaveštajacaUoči Prvog svetskog rata Apis je rukovodio vojnom obaveštajnom službom. Bio je pomoćnik načelnika štaba Treće armije kada je u decembru 1916. uhapšen na Solunskom frontu pod optužbom da je organizovao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.Presudom od 23. avgusta 1916. godine Apis, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni su na smrt. Streljani su 14. juna 1917. u Solunskom polju, kao žrtve dinastije koju su doveli na vlast, i sahranjeni bez imena na Zejtinliku.„Apis je bio nevin, ali srpski političari su ga se bojali. Bio je neko ko je mogao da kontroliše afere u Srbiji posle rata. Zato su lideri srpske vlade u izgnanstvu rešili da iskoriste trenutak i eliminišu ga“, rekao je istoričar Dejvid Makenzi, profesor Univerziteta Severna Karolina i autor biografija znamenitih prvaka srpske istorije.Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine u Beogradu, koji su organizovale nove komunističke vlasti, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu poništene su, a svi osuđenici, među kojima i Dragutin Dimitrijević Apis, rehabilitovani.
Stanislav Krakov 7. Kao dečak je otišao u rat i na frontovima je proveo mladost, a kasnije je postao filmadžija i pisac. U Drugom svetskom ratu podržavao je ujaka Milana NedićaStanislav Krakov rođen je 1895. godine u Kragujevcu, od oca Sigismunda, lekara iz Poljske, i Perside, iz porodice koja je dala vojskovođe još u Prvom srpskom ustanku.HerojU vreme Prvog balkanskog rata 1912. imao je tek 17 godina, pa nije primljen u vojsku. Zato se javio u jedinicu komite vojvode Vuka i s njim ratovao protiv Turaka. Naredne godine, kad je počeo Drugi balkanski rat, već je punoletan, u regularnim jedinicama bori se protiv Bugara i zadobija ranu na ratištu kod Krive Palanke. A kad počne Prvi svetski rat, Stanislav Krakov će napustiti učionice Vojne akademije i poći na front. Učestvovao je u mnogim bitkama, prešao Albaniju, jedan je od prvih naših vojnika koji su zauzeli Kajmakčalan... Bio je ranjavan 17, a odlikovan 18 puta, od toga devet puta u ratu.U miru, završava studije prava i postaje novinar. Urednik je vazduhoplovnog časopisa Naša krila, a od 1932. glavni je urednik dnevnog lista Vreme, pa direktor, a zatim urednik Politike. Kao novinar, prati kralja Aleksandra I Karađorđevića tokom posete Francuskoj u oktobru 1934. Kralj je tada ubijen u Marseju, a Krakov javlja da su ga atentat organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident s tom zemljom.Pred Drugi svetski rat je pristupio pokretu Zbor Dimitrija Ljotića, kao šef odseka za propagandu, a zatim je bio direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.U Drugom svetskom ratu Stanislav Krakov podržava Nemce i Milana Nedića, koji mu je bio ujak. Uređuje okupatorske novine sve do 1944, kada pred partizanima beži u Austriju. U Jugoslaviji je zbog kolaboracije u odsustvu osuđen na smrt, a on živi u Evropi, najduže u Parizu.Počasni građaninDo 1944. godine živeo je na beogradskom Neimaru, a u stanu je imao najveći privatni muzej u staroj Jugoslaviji: imao je zbirke knjiga, starog novca i poštanskih maraka neprocenjive vrednosti. Ništa od toga u brzini, pri begu, nije poneo. Pričalo se da je te zbirke kao ratni plen prisvojio čuveni partizanski komandant crnogorskog porekla.Smatran je dobrim piscem, a najpoznatija dela su mu roman „Krila“, putopis „Kroz južnu Srbiju“ i autobiografsko delo „Život čoveka na Balkanu“. Tu je, između ostalog, zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasili za počasnog građanina, „a u jednom čak dali moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Takođe, svoj je život nazvao „putujućom tragedijom“.Stanislav Krakov bavio se i kinematografijom. Reditelj je filma „Golgota Srbije“ iz 1938. godine. Umro je 1968. u Sen Žilijenu, u Švajcarskoj.
Diplomatski incidentKao novinar, pratio je kralja Aleksandra I Karađorđevića tokom posete Francuskoj u oktobru 1934. godine. Kralj je tada ubijen u Marseju, a Krakov javlja da su atentat organizovali ustaški teroristi koje je podržavala Italija, što je izazvalo diplomatski incident s tom zemljomSledeće subote: Sedam magijskih mesta u Srbiji
