Na imanju Vuka Bojovića u durmitorskom selu Zminica pre 26 godina počela je da se gradi crkva. Završena je tek proletos, ali ova svetinja povezala je vajara i direktora beogradskog Zoološkog vrta sa arhitektom hrama Predragom Ristićem."Od kamena njihove razrušene plemenske kuće u kojoj su se rađale i stasavale generacije Bojovića, građena je crkva. A dok je građena, uvek je bilo nekih problema, pa sam ja stalno morao da idem kod Vuka i žalim se na te njegove u Zminici, ne bi li on uticao na njih. Uglavnom je uspevao da reši te probleme. Preko zime u selu ostane samo nekoliko porodica. Zato se leti svi skupe, a kako ko dođe tako se puca iz puške. Bio je i neki motel kod skretanja za Zminicu, u kojem je bilo dozvoljeno pucanje u plafon i koji je tako išaran bio ukras kafane", priča Predrag Ristić.Ristić priča i da je poslovnu sposobnost Vuka Bojovića video na delu i prilikom nabavljanja japanskih pataka za veštačko jezero u manastiru Kaoni."Napravili smo to jezero i trebalo nam je da nešto pliva po njemu, a labudovi ako dođu, poješće ribu. Neko je saznao da su Japanci odgajili neku patku koja jede žabe, a ne dira ribe. Otišli smo kod Vuka da nam ih nađe i vrlo brzo te prilično ružne, ali korisne patke zaplivaše jezerom. On ih je negde "iskopao“, kaže Ristić.Ristić je branio Bojovića kad su hteli da isele Zoološki vrt.
"On je bio zdrav čovek iz prirode, ali mislim da su ga upropastili događaji sa sinovima. Ipak, Bojovići su uvek u plemenu imali i hajduka i razbojnika i buntovnika, a svi su do "daske“ bili četnici i veliki Srbi", ispričao je Ristić.
Podsetimo, Vukosav Vuk Bojović, dugogodišnji direktor beogradskog Zoološkog vrta i vajar, preminuo je sredu u 74. godini.Rođen je u Pljevljima 18. decembra 1940. Bojović vodi poreklo iz sela Zminica na Durmitoru gde i provodi najranije detinjstvo, može se pročitati na Vikipediji. U trećoj godini ostaje bez oca Luke, predratnog učitelja, koji gine kao pripadnik četničkih jedinica.Diplomirao je i magistrirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je po diplomiranju prvo slobodni umetnik, zatim profesor u osnovnoj i srednjoj školi. Predavao je i u Višoj trgovačkoj školi u Beogradu, gde je od 1982. do 1986. godine bio direktor.
Poslednja želja Vuka Bojovića, bila je da bude sahranjen u zoološkom vrtu."Kad je moja omiljena životinja, majmun Sami, umro, sahranio sam ga u zoološkom vrtu, a tu počiva i moj pas Laki. Voleo bih, kad umrem, da tu sahrane moje srce. Tad bih počivao srećan", ispričao je svojevremeno Vuk Bojović za Politiku.
(Večernje novosti/EPK)
