BEOGRAD - Živim pod šatorom, tu i spavam, gde ću?! Kuću mi je poplava skroz uništila. Hladno je, pa sipam vrelu vodu u dve dvolitarske flaše i s tim spavam pod ćebetom, moram nekako da se ugrejem.Ovako za Kurir svoju potresnu ispovest počinje Ðorđe Lazarević iz Rvata, u Obrenovcu, koji je primoran na to da zimu i temperature oko nule dočeka u vatrogasnom šatoru, koji je postavio u dvorištu kuće, u kojoj je pre majskih poplava živeo sa ženom i ćerkom.Neverovatna vlagaSuprugu i ćerku koja ima astmu i ne sme da boravi u kući gde vlaga prelazi neverovatnih 16 odsto poslao je kod rođaka u Rajkovac, a on je ostao u Rvatima da pokuša da, koliko može, sredi porodični dom uništen u poplavama koje su pogodile Obrenovac u maju.- Voda je bila viša od tri metra, odnela je većinu stvari. Skinuo sam malter, kreč, sve do cigle, ali ne vredi, stara je ovo kuća. Svugde je vlaga, ne može ništa ozbiljnije do proleća da se uradi - kaže Ðorđe, pokazuje gole zidove i gorko se šali da je od svega „samo mokri čvor ostao“.
Lazarević je postavio nove prozore, polako obnavlja stolariju, ali još ne može da se živi u kući, pa mu do proleća jedino preostaje šator.- Dobar je šator, naši vatrogasci su ga dobili iz Belgije, kvalitetan. Vidite, imam i televizor - kaže Lazarević, pokazajući svoj privremeni dom i dodaje da će morati da ide kod rođaka ako bude bilo mnogo hladnije.Zidovi još puni vodeU istom dvorištu stoji još jedna kuća uništena vodenom bujicom, u kojoj istu muku muče Ðorđev brat Dobrivoje i njihova bolesna 82-godišnja majka Marija Lazarević.- Trenutno boravimo u letnjikovcu, od kuće od 90 kvadrata stare 100 godina, u koju su moji preci 50 godina ulagali, nije ostalo maltene ništa. Preko dana radimo u kući, gulimo zidove zbog vlage, napili su se vode. Srećom, pre deset dana je počelo grejanje, pa danju otvaramo prozore da se suši - priča Dobrivoje Lazarević. On je na birou, majka u penziji, a od pomoći koji su dobili popravili su krov i kupili ono najosnovnije, frižider i šporet.
Marija LazarevićNEMA OVDE VIŠE NIČEGAStara sam ja, još koju godinu ću i kraj. Unuci su mi u Kanadi, ali vuče ih dom, hoće da se vrate. Ja ih pitam gde da se vrate, nema ovde više ničega - gorko priča Marija Lazarević dok nas nesigurnim korakom ispraća kroz kapiju.
