Centri u Srbiji od početka godine zbrinuli su tražioce azila iz skoro 50 država. Azil je do kraja juna zatražilo 4.257 ljudi, među kojima je bilo 541 dete. Bez pratnje odraslih stigla su 324 deteta. Srbija je nasred azilantske trase ka Evropi, pa se broj ovih migranata svake godine povećava. Tako ih je 2008. bilo 44, prošle godine 3.000, a u ovoj godini taj broj je već premašen.
Mahmud i Ali već dve nedelje spavaju pod vedrim nebom, kraj Centra za azil u Bogovađi. Stvari su im na suvom i sigurnom, a za to što se dešavalo da oni u snu pokisnu, ne mare mnogo. Preživeli su, kažu, mnogo gore stvari. Golgota ova dva mlada Sirijca započela je još u domovini, a nastavila se paničnim begom od rata.Preko Turske i Grčke, iz ruke u ruku bezdušnih krijumčara, obreli su se u Srbiji. Razgovarali smo sa njima juče, a možda su već danas nestali bez traga i domogli se Evropske unije. Pred sobom imaju samo jednu sliku - bolji i mirniji život. To je, kažu, vredno svake cene.- Služio sam vojsku, a onda su se rasplamsali sukobi. Nisam želeo da ratujem i ubijam - započinje Mahmud (29) priču o svojoj golgoti. - Dezertirao sam, pa su me uhvatili. Bio sam i u zatvoru. Tada sam odlučio da pobegnem. Stigao sam nekako do Srbije i još noćas ću krenuti dalje, ako pronađem način.Sa sobom nosi diplomu pravnog fakulteta. Završio je i master studije. Sanja da se dokopa Holandije ili Austrije, dobije azil, da se školuje još koliko treba, zaposli, osnuje porodicu...Njegov saputnik i vršnjak Ali, sa kojim se upoznao u mađarskom zatvoru prošlog meseca, kada su ih uhvatili u ilegalnom prelasku granice, mašta o istim stvarima. I on je iz Sirije, završio je Hemijski fakultet i želi da stigne do Švedske.
- Imali smo grozno iskustvo. Krijumčar, naš zemljak, koga zovu Meksikanac, uzeo nam je po 1.500 evra da nas prebaci u Mađarsku. Pobegao je, a nas je uhvatila policija. Vratili su nas i sad čekamo novu šansu - priča Ali, koji veruje da ga od normalnog života dele bar dve-tri godine.Pričaju stanari Bogovađe i o dečaku iz Avganistana koji je nestao pre nekoliko noći. Za njega je sumu, od oko 10.000 dolara, koliko je krijumčarska tarifa, okupljalo celo selo. Izabrali su ga kao najpametnijeg, najsposobnijeg i odlučili da zajednički ulože u njegovu budućnost. Kada se domogne cilja i uspe u pečalbi, od njega očekuju da uzvrati i da im svima redovno šalje novac. Takva su nepisana pravila po kojima su mnogi mladi Avganistanci otišli u svet.
Ana, Linda i Malik u prvoj su grupi dece koja se pripremaju za školu u Bogovađi. U svojim zavičajima već su išli u vrtić, naučili slova, pomalo i engleski. Tokom radionice sa pedagogom i psihologom, Jovanom Vinčić i Janom Stojanović, objašnjavaju šta su nacrtali:- To je moja kuća, u Siriji. Cveće sam nacrtala za mamu, jer je mnogo volim.Na zidovima improvizovane učionice crteži afričkog i azijskog kontinenta, zastava, kuća i svega ostalog što se urezalo u njihovo sećanje.
U Centru u Bogovađi sastavile se desetine ljudskih sudbina. Progonjeni, zlostavljani, uplašeni... Životne priče različite su im do trenutka kada su napustili domovinu. Prelazeći granice i države, na putu do Eldorada, svi prožive isto. Neko se u Srbiji zadrži pet dana, neko pet meseci, pa i godinu. Zavisi od snalažljivosti.Mnogo je dece, a dolazi ih sve više. Da bi im život učinili koliko-toliko podnošljivim, aktivisti Centra za pomoć i zaštitu tražiocima azila počeli su da ih pripremaju za školu. Već ih je nekoliko zainteresovano da 1. septembra sedne u školsku klupu sa vršnjacima iz Bogovađe. Pedagog i psiholog Centra razgovaraju sa njima o školi, učenju, drugarima, učiteljima, pišu, crtaju, a uskoro će započeti i časove srpskog jezika.- Za tu decu je mnogo važno da krenu u školu, a pokazalo se i da su najbolji most između domaćeg stanovništva i tražilaca azila - objašnjava Radoš Đurović, direktor Centra za pomoć i zaštitu tražiocima azila. - Dva dečaka iz Somalije krenula su prošle godine u prvi razred. Bili su najbolji iz matematike i engleskog, postali su omiljeni u razredu. Divno su ih prihvatili i učenici i nastavnici. Njihovi roditelji čak su tražili da idu na veronauku i uče o pravoslavlju, iako su muslimani. Govorili su da deca moraju da upoznaju hrišćanski svet u kome nameravaju da žive.Zato će, priča Đurović, njegova organizacija učiniti sve da što više dece krene u školu i to ne samo u Bogovađi, nego i u Tutinu, Sjenici i Banji Koviljači, gde su takođe azilantski centri. Najviše je malih Sirijaca, ali tu su i Eritrejci, Somalijci, Pakistanci...Oni, ali i njihovi domaćini, ponašaju se kao da će doveka ostati ovde, u Srbiji. A sa svakim sumrakom netragom nestane neko od njih.
