Knez Mihailo želi da se oženi sestričinom1.Kad je vladar rešio da stupi u brak s rođakom Katarinom, pobunio se Ilija Garašanin, koji je zato smenjen s položaja premijeraKnez Mihailo bio je sin Miloša Obrenovića. U Srbiji, u kojoj su se o vlast otimali Obrenovići i Karađorđevići, Mihailo je prvi put na presto došao kao šesnaestogodišnjak, i vladao tri godine. Drugi put je na vlasti ostao osam godina, sve dok nije ubijen na Košutnjaku 1868.Propao prvi brakPosle prve vladavine, bivši knez Mihailo živeo je s majkom u Zemunu i Banatu do njene smrti, a onda u Beču, odakle je putovao po Evropi. U Beču je 1848. godine na porođaju umrla njegova sestra od strica, ćerka Jevrema Obrenovića Katica, koja je s Mihailom ostala u drugom stanju.Pet godina kasnije on se u istom gradu oženio mađarskom groficom Julijom Hunjadi. Učestvovala je zajedno s knezom u javnom životu, priređivali su balove i humanitarne večeri i lutrije na dvoru. Pokazivala je iskrenu naklonost prema srpskom narodu, ali taj brak je propao jer nisu imali dece. Julija i knez Mihailo su se rastavili „od postelje i stola“ pismenim sporazumom 18. novembra 1865.Posle razvoda knez Mihailo obznanio je nameru da se oženi Katarinom, ćerkom Katičine rođene sestre Anke.Toj vezi kumovale su Anka i njena majka, kneževa strina Tomanija. Otkako su saznale da Julija vara Mihaila s nemačkim knezom, i naslutivši raspad braka, sve češće su kneza pozivale u Tomanijinu kuću i ostavljale ga nasamo s Katarinom.Međutim, Mihailo i Katarina bili su u bliskoj rodbinskoj vezi, u petom kolenu srodstva (Katarina je Mihailu bila sestričina), tako da je brak bio nemoguć.Svi protiv brakaI političari, i sveštenici, i obični ljudi bili su ogorčeni. Jedan od najvatrenijih protivnika ove veze bio je istaknuti državnik Ilija Garašanin, koji je 1867. smenjen s položaja predsednika vlade i penzionisan, između ostalog, zbog svoje primedbe na Mihailov razvod od Julije i brak s Katarinom.Njegova smena dovela je i do protesta ruskog cara, ali Mihailo se nije obazirao. U junu 1868. tajno se verio s Katarinom, a tri dana kasnije njih dvoje su, u pratnji Tomanije, Anke i ađutanta, inače Garašaninovog sina, pošli u šetnju na Košutnjak.U napadu atentatora Mihailo je ubijen sa tri hica, a stradala je i Anka, dok su Katarina i ađutant lakše ranjeni.Iste te godine dvadesetogodišnja Katarina udala se za generala Milivoja Petrovića Blaznavca i u braku s njim dobila sina Vojislava i ćerku, koja je umrla kao dete.Po muževljevoj smrti preudala se za jednog svog rođaka, ali ostavila ga je kad se zaljubila u druga svog sina Vojislava.Ilija Garašanin poslednje godine života proveo je daleko od politike, a i njegov sin Milutin kasnije će postati premijer.
Zaljubljiva
Posle atentata u Košutnjaku, Katarina se udala za generala Milivoja Petrovića Blaznavca i u braku s njim dobila sina Vojislava i ćerku, koja je umrla kao dete. Po muževljevoj smrti preudala se za jednog svog rođaka, ali ostavila ga je kad se zaljubila u druga svog sina Vojislava
PiroćanacPo odlasku iz vlade Milan Piroćanac dobio je posao kao advokat Železničkog društva, sa ogromnom godišnjim platom od 20.000 franaka, a u centru Beograda počeo je da gradi velelepnu vilu, iako se znalo da je pre dolaska na vlast bio u dugovima. Danas je u toj zgradi, u Francuskoj 7, popularni Klub književnika
Milan je njome hteo da se oženi, pa je silom i pritiscima izdejstvovao razvod. Natalija je otputovala u Nemačku, u Vizbaden, i sa sobom povela maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan tražio je da ga vrati u Srbiju, pa je na kraju, na zgražavanje evropske javnosti, mladi prestolonaslednik odveden iz Nemačke u prisustvu srpskog ministra vojnog i šefa policije Vizbadena, a kraljica je u roku od deset sati morala da napusti Nemačku.Nezakonit razvodTri godine kasnije ispostavilo se da je razvod među njima bio nezakonit. Pod pritiskom Rusije, koja mu je još i dala ogroman novac, Milan je napustio presto i zemlju. Deo njegove pogodbe bio je da ni Natalija ne ostane u Srbiji, pa je proterana, što je izazvalo demonstracije naroda i ljudske žrtve.Nastanila se u Francuskoj, u Bijaricu, u dvorcu Sašino, koji je ime dobio po njenom jedinom sinu, i nikad više nije došla u Srbiju. Za vreme Prvog svetskog rata slala je pomoć srpskom narodu, a svoju imovinu u Srbiji ostavila je Beogradskom univerzitetu. Umrla je 1941. u Parizu.Kralj Milan umro je u 47. godini u Beču. U agoniji, tražio je da ga ne sahranjuju u Srbiji.Njegov vanbračni sin Đorđe iz veze sa Artemizom, posle ubistva njegovog polubrata Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, izvesno vreme pokušavao je da dođe na presto. 
Odricanje od prestola princa Đorđa4.Stariji sin kralja Petra imao je neukrotivu narav, zbog čega je bio u sukobu s političarima, koji su ga naterali da 1909. godine kaže da ne želi srpsku krunuPetar I Karađorđević izrodio je u braku sa Zorkom, ćerkom crnogorskog kralja Nikole I, troje dece - Jelenu, Đorđa i Aleksandra. Kad mu je supruga umrla u 26. godini, Petar se s decom preselio u Ženevu, gde će provesti naredne četiri godine. Đorđe se školovao u vojnoj školi u carskoj Rusiji, a kad mu je otac, posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903, došao na presto, kao prestolonaslednik doputovao je iz Petrograda u Beograd. Bio je to njegov prvi dolazak u Srbiju.Narav na pradeduĐorđe je ime dobio po pradedi Karađorđu, Crnom Đorđu. Imao je neukrotivu narav i bio sklon ispadima. Po srpskoj prestonici se pričalo o njegovim ludačkim vožnjama automobilom, pred kojim su pešaci morali da beže, o tome kako je na konju preko santi leda prelazio zaleđenu Savu i kako s blatnjavim čizmama ulazi u dvor. Ošamario je učitelja, pa ga je otac na dve sedmice poslao u zatvor... Jedino mu se komitski vojvoda Vojin Tankosić, koga je kralj odredio za družbenika svom sinu, suprotstavio i izvukao mu uši. Posle toga je, naravno, druženje prestalo.Imao je 22 godine kad je 14. marta 1909, u izlivu besa što jedno njegovo ljubavno pismo nije uručeno, snažno šutnuo u donji stomak svog posilnog, koji je nekoliko dana kasnije umro.Godine u ludniciGlas o ovoj nesreći odmah se proširio Beogradom, a dočepala ga se, sa uživanjem, i bečka štampa. Godinu dana ranije, kad je Austrougarska prisvojila Bosnu, princ Đorđe isticao se po osudi politike Beča. Izgleda da su napade u javnosti podržavali i organizatori Majskog prevrata, s kojima je Đorđe došao u sukob zbog jasno izraženog protivljenja njihovim preteranim ambicijama, ali i njegov brat Aleksandar, koji je želeo presto.
Izložen napadima i osudi sa svih strana, rano po podne 27. marta 1909. princ Đorđe saopštio je da odustaje od prestola. Pravo prestolonaslednika prešlo je na Aleksandra.U svojim memoarima Đorđe će kasnije reći da je smrt njegovog posilnog bila nesrećni slučaj, i da se ne oseća krivim. Kao organizatora zavere označiće Nikolu Pašića.Đorđe Karađorđević učestvovao je u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, u kojem je bio ranjen. Posle rata nastavio je da se sukobljava s bratom, tada kraljem, pa mu je ovaj zabranio ulazak u dvor, a onda ga 1925. zatvorio u ludnicu u Toponici kod Niša. Oslobodili su ga tek Nemci 1941, ali odbio je saradnju s njima. Živeo je kao običan građanin u socijalističkoj Jugoslaviji sve do smrti 1972. godine.Petar I Karađorđević izrodio je u braku sa Zorkom, ćerkom crnogorskog kralja Nikole I, troje dece - Jelenu, Đorđa i Aleksandra. Kad mu je supruga umrla u 26. godini, Petar se s decom preselio u Ženevu, gde će provesti naredne četiri godine. Đorđe se školovao u vojnoj školi u carskoj Rusiji, a kad mu je otac, posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903, došao na presto, kao prestolonaslednik doputovao je iz Petrograda u Beograd. Bio je to njegov prvi dolazak u Srbiju.Narav na pradeduĐorđe je ime dobio po pradedi Karađorđu, Crnom Đorđu. Imao je neukrotivu narav i bio sklon ispadima. Po srpskoj prestonici se pričalo o njegovim ludačkim vožnjama automobilom, pred kojim su pešaci morali da beže, o tome kako je na konju preko santi leda prelazio zaleđenu Savu i kako s blatnjavim čizmama ulazi u dvor. Ošamario je učitelja, pa ga je otac na dve sedmice poslao u zatvor... Jedino mu se komitski vojvoda Vojin Tankosić, koga je kralj odredio za družbenika svom sinu, suprotstavio i izvukao mu uši. Posle toga je, naravno, druženje prestalo.
Imao je 22 godine kad je 14. marta 1909, u izlivu besa što jedno njegovo ljubavno pismo nije uručeno, snažno šutnuo u donji stomak svog posilnog, koji je nekoliko dana kasnije umro.Godine u ludniciGlas o ovoj nesreći odmah se proširio Beogradom, a dočepala ga se, sa uživanjem, i bečka štampa. Godinu dana ranije, kad je Austrougarska prisvojila Bosnu, princ Đorđe isticao se po osudi politike Beča. Izgleda da su napade u javnosti podržavali i organizatori Majskog prevrata, s kojima je Đorđe došao u sukob zbog jasno izraženog protivljenja njihovim preteranim ambicijama, ali i njegov brat Aleksandar, koji je želeo presto.Izložen napadima i osudi sa svih strana, rano po podne 27. marta 1909. princ Đorđe saopštio je da odustaje od prestola. Pravo prestolonaslednika prešlo je na Aleksandra.U svojim memoarima Đorđe će kasnije reći da je smrt njegovog posilnog bila nesrećni slučaj, i da se ne oseća krivim. Kao organizatora zavere označiće Nikolu Pašića.Đorđe Karađorđević učestvovao je u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, u kojem je bio ranjen. Posle rata nastavio je da se sukobljava s bratom, tada kraljem, pa mu je ovaj zabranio ulazak u dvor, a onda ga 1925. zatvorio u ludnicu u Toponici kod Niša. Oslobodili su ga tek Nemci 1941, ali odbio je saradnju s njima. Živeo je kao običan građanin u socijalističkoj Jugoslaviji sve do smrti 1972. godine.
Smrt posilnogPrinc je imao 22 godine kad je 14. marta 1909, u izlivu besa što jedno njegovo ljubavno pismo nije uručeno, snažno šutnuo u stomak svog posilnog, koji je nekoliko dana kasnije umro
Sukob zbog begovaKad je Račić završio govor, Ivan Pernar mu je doviknuo: „Opljačkali ste begove!“. Posle kratke rasprave, Račić iz džepa vadi pištolj, upire ga ka Pernaru i ispaljuje dva metka u njega, a zatim puca na Đuru Basaričeka, Stjepana Radića, Ivana Granđu i Pavla Radića
Nejasna zaveraPozadina afere ni do danas nije razjašnjena, a pojedini stručnjaci smatraju da je Ranković sklonjen da ne bi nasledio Tita. Kao organizator smene pominje se, u nekim verzijama, ruska obaveštajna služba, a u nekim grupa hrvatskih funkcionera. Kad je Leka umro 1983. godine, na njegovoj sahrani okupilo se oko sto hiljada ljudi, što je izazvalo paniku vlasti
Sledeće subote: Sedam Srba koji počivaju u tuđini
