Zapamtiću 2011. po tome što sam iz proizvodnje prešao na funkciju.
Ovo u intervjuu za Kurir kaže predsednik JSD Partizan Duško Vujošević. Priznaje da je srećan čovek, ali da ga rastužuju globalna situacija, nedostatak ideja, loš život, siromaštvo, nepravde i klasne razlike. Iako bi to mnogi voleli, ne planira da napiše knjigu, ali će objaviti katalog svojih umetničkih dela.

► Po čemu ćete se sećati 2011?
- Moj dosadašnji život je velikim delom protekao u trenerci. Osetio sam potrebu za odmorom, koji je sadržan u nekoj drugoj delatnosti. Posao trenera je veoma naporan, ali velika je lepota i u radu s ljudima, u utakmicama. Ono po čemu ću pamtiti prethodnu godinu jeste da se to promenilo. Iz proizvodnje sam ušao u rukovodeću ulogu i u ovom trenutku mi to odgovara i predstavlja neku vrstu relaksacije. Ali to sigurno nije krajnje ishodište.

► Da li sada osećate veću odgovornost nego kad ste imali ulogu trenera?
- Trudim se da ne budem neodgovoran čovek. Tako da je moja odgovornost ista.

► Osećate li nostalgiju prema trenerskom pozivu? Razmišljate li o tome da mu se vratite?
- Imam žal i prema mladosti, osnovnoj, srednjoj školi... Ne smatram da je moja uloga trenera do kraja odigrana. Onog momenta kad se steknu uslovi u odnosu na moje ime, situaciju i potrebe, nastaviću da se bavim tim poslom. A to ne isključuje obavljanje funkcije u JSD Partizan.

► Kako sada doživljavate utakmice Partizana, dok sedite pored aut-linije?
- Najgore je na trenerskoj klupi. Mnogi ne znaju da kroz nju ide struja, pa je čovek u nekoj vrsti afekta i vanrednog stanja. Ma koliko mi je stalo da ekipa za koju navijam pobedi, ipak je s druge strane parketa mnogo mirnije. Sada sam samo navijač. To mesto u prvom redu nije slučajno, a onaj ko želi da slobodnije izrazi svoje navijačke strasti, ne treba da sedi tu.

► Koliko sada imate više vremena za vaše strasti van košarke, kao što su književnost, slikarstvo ili pozorište?
- Imam više vremena samo za pozorište, jer sada mi se ne poklapaju večernji treninzi s predstavama. Vezan sam za JDP, mada mi je i Atelje 212 blizu. Jako mi se svidela predstava „Višnjik“  i nju bih preporučio. Sada manje čitam jer slabije vidim. Što se tiče slikarstva, dobar sam medij, odnosno kolekcionar.

► Šta vas je u poslednje vreme učinilo srećnim, a šta tužnim?
- Ja sam srećan čovek. Rastuži me globalna situacija, nedostatak ideja, loš život, siromaštvo, nepravde, klasne razlike...

► Da možete, šta biste promenili u Srbiji?
- Promenio bih svet, pa bi se onda i ovde nešto desilo. Sve je to isuviše povezano.

► Koja je vaša poruka za 2012. godinu?
- Dogodine će se ovo lane zvati.