Kada se stiša užurbanost svakodnevnog života, sposobnost primanja podataka od druge osobe se povećava...
Za vreme putovanja južnoafričkog istraživača Laurensa van der Posta afričkom pustinjom Kalahari, sredinom 1950-ih, njegova ekspedicija se utaborila pod nekoliko samotnih stabala tražeći olakšanje od paklene popodnevne vrućine, piše Sensa.rs
Laurens je bio jedan od retkih koji nisu zaspali, nego je samo zurio u pustinju, kad mu se bešumno prikrao bušmanski prevodnik Dabe i rekao. "Odande dolaze ljudi. U nevolji su."
Laurens je ustao i zagledao se u pravcu koji mu je Dabe pokazao. Nije bilo traga nikakvim ljudima."Jesi li siguran, Dabe? Kako znaš?"
"Ljudi dolaze. U nevolji su", odgovorio je. "Osećam to ovde", rekao je pokazavši na svoje grudi.
Nekoliko minuta kasnije, Laurens je spazio nekakve pokrete u daljini. Zatim je ugledao grupu Bušmana. Koračali su kao da mesečare, upalih obraza i praznih pogleda. Dolazili su sa sušnog područja i hodali su danima bez hrane i vode. Laurensovi ljudi su im dali da se napiju i odspavaju u logoru.
Informacija o dolasku grupe gladnih i žednih koju je Bušman Dabe primio i preneo Laurensu van der Postu je jedan od zabeleženih primera telepatije - sposobnosti koju službena nauka ne priznaje ili ne razume, ali koja zbog toga nije ništa manje stvarna.
Na osnovu posmatranja preostalih primitivnih ljudskih zajednica, poput Bušmana u pustinji Kalahari, pojedini istraživači poput Laurensa van der Posta zaključili su da je telepatija nekada bila rasprostranjena i uobičajena koliko i hod ili disanje, ali ju je ljudski rod uveliko izgubio uporedo sa razvojem razuma, jezika i tehnologije.
Danas kada se civilizovani čovek, zahvaljujući modernim napravama, pri komunikaciji trudi manje nego ikada, telepatija je dosegla najnižu tačku i u redovnoj upotrebi je samo među ljudima koji žive u prirodi. Kao i mišići koje ne pokrećemo, telepatija je, čini se, urođena sposobnost koja atrofira kad se njome ne koristimo.
