Odvajao čovek godinama od usta, štedeo na deci da bi sagradio kuću i u njoj ih podigao i odškolovao. Sagradio i zaspao mirno pod svojim krovom. Nije znao šta ga je snašlo kada mu je vodena bujica grunula u kuću i sa krevetom ga ponela niz brdo. Kad je došao sebi, shvatio je da je ostao bez igde ičega. Sva njegova višegodišnja muka i odricanje za tren su završili s bujicom u Dunavu.Da li je „Bog kriv“ što je nesrećnik ostao bez doma, pošteno stečenog žuljevitim rukama? Kako da skupi snage da gradi kad ga isto čeka ponovo? Da li da, u očaju, razmišlja o tome da bi bilo bolje da je i njega bujica odnela kad živi u državi u kojoj se više nikome ne može verovati?Ko je bio dužan da spreči da voda ne prelije rečna korita? Koliko će još suza biti proliveno, koliko ljudi udavljeno, koliko štete napravljeno zato što neko nije radio posao za koji je plaćen? I koliko ćemo godina još da slušamo kako neki drugi nisu ništa uradili i sad je, vidi, boga ti, sve došlo na naplatu?Jadniku koji je ostao bez kuće muka je od takvih izgovora. Da je Đepeto, ne daj bože, tesao ove koji su obećavali da će kuće porušene u majskim poplavama biti izgrađene za dva-tri meseca, na televiziji bismo sada gledali mnogo Pinokija.
